15thDec

Borba za stanovanje u Španiji

Španija je jedna od zemalja koju je duboko potresao krah berzi. Kriza tržišta kapitala se prelila na stambeni sektor te je u Španiji od 2008. do danas iseljeno preko 2 miliona ljudi. Kao odgovor na talasadeložacija, porasta beskućništa i siromaštva nastala je La PAH – Platforma vlasnika hipoteka. La PAH je organizacija koja okuplja preko 200 ćelija širom Španije, nastala sa ciljem da reši stambenu krizu i izbori domove za ugrožene Špance. Njihova kampanja vraćanja domova je obezbedila dom za desetine hiljada Španaca kroz okupaciju preko 3000 praznih kuća i stambenih blokova. Da bi saznali više o ciljevima La PAH, njenim taktikama, načinu organizacije kao i o uzrocima krize u Španiji, razgovarali smo sa Lotom Tuneman, dugogodišnjom članicom La PAH iz Madrida.


Kada je nastala La PAH i koji je bio razlog vašeg osnivanja?

U Španiji je postojao ogroman hipotekarni balon na tržištu nekretnina, koje je bilo povezano sa američkim. Kada je počela hipotekarna kriza u SAD-u, brzo se prelila na Španiju i balon je pukao 2009. godine. U to vreme mnogi su predosećali katastrofu: aktivisti koji su bio svesni posledica koje će to imati na društvo počeo je da organizuje manje sastanke sa ljudima u problemima sa hipotekama. Ovi ljudi su već učestvovali u drugim borbama za društvenu pravdu, posebno V de Vivienda (S za Stanovanje) koja je vodila nacionalnu kampanju No tendrás un hogar en tu puta vida (Nećeš imati dom celog svog jebenog života) nekoliko godina ranije.

U tom trenutku pokret za stambena prava je i dalje bio nov i imao je marginalan status, ali je već tada ozbiljno problematizovao ideju stanovanja kao robe umesto prava. Kada je tržište hipotekarnih pozajmica doživelo slom, ideja da smo ‘’bili oštećeni’’ velikom prevarom bila je prisutna u društvu, iako je la PAH osnovala nekolicina aktivista, brzo je stekla jaku bazu oštećenih pojedinaca.

Koji je bio zakonski okvir koji je omogućio da hipotekarna kriza postane toliko raširena i razarajuća?

Prvo, španski zakon o hipotekama je izuzetno loš. Banka može da preuzme zgradu ili stan kada hipotekarni dug nije otplaćen – ovo može da se desi čak i nakon jedne propuštene rate. Kao posledica ovoga, ljudi koji su izgubili posao ili su im skraćeni radni sati bi bili brzo iseljeni a njihovi domovi uzeti. U nekim slučajevima, njihovi dugovi su bili povezani sa članovima porodice koji su potpisali da im budu žiranti i koji su isto tako bili iseljeni iz svojih domova.

Drugo, tipično za španski slučaj je bilo zaduživanje po modelu ‘’ukrštenih garanta” koji su stvorile banke. Pogođeni ovom šemom su uglavnom bili imigranti iz Latinske Amerike i drugih delova sveta koji nisu imali porodicu u Španiji. U ovim slučajevima, banka bi vam predložila da potpišete hipoteku druge osobe koju u životu niste videli, dok bi ta osoba uradila isto za vas. To znači da biste vi, iako niste imali ekonomskih problema, mogli da budete iseljeni, jer je osoba, koju ne poznajete ali čiji ste vi žirant, imala problema sa otplatom hipoteke.

Tokom aukcije banka poverilac zakonski ima prvenstvo kupovine stana ili kuće od vlasnika hipoteke. Na aukciji se nekretnine prodaju za deo njihove vrednosti i na taj način bi iseljeni ljudi morali da otplaćuju svoj dug banci narednih 30 ili 40 godina.

Kasnije su i izvršenje nakon jedne neplaćene rate i ukrštene garancije proglašene za izrabljivačke od strane Evropskih sudova. Broj ljudi pogođenih ovim praksama nikada nije potpuno dokumentovan i nikada nije bilo pokušaja da se prikupe podaci o ljudima koji su pogođeni. Uopšte, postoji nedostatak političke volje da se uradi celokupna statistika mnogih aspekata krize hipotekarnog duga i njenih posledica: većina statističkih podataka s kojima la PAH radi su delimični i prikupili smo ih sami ili uz saradnju sa fakultetima širom zemlje.

Čini se kao da je španska država skrenula pogled od problema iako je toliko ljudi bilo u problemima sa iseljenjima i nelegalnim praksama koje su povećavale akumulaciju duga i beskućništvo.

Ne samo da su bežali od problema, već postoje dokazi o bliskim vezama između Partido Popular (Narodne partije), konzervativne partije i direktorima banaka. Nekada se radilo o istim ljudima. Oni su godinama menjali mesto u upravnim odborima banke za javnu funkciju i obratno. Generalno, korupcija je vezivala i konzervativne i socijalističke aktere u dvopartijskom sistemu za banke koje su intervencijom države spašene 2012.

Da li su banke koje su stvorile ove šeme bile domaće banke ili su bile deo šire međunarodne mreže investicionog kapitala?

I jedno i drugo. U Španiji je vladala ideja da je bolje imati hipoteku u lokalnoj, manjoj i pouzdanijoj štednoj banci. Ta ideja je bila jedan od osnova balona. Ove štedne banke spojene u Bankia, CatalunyaCaixa, NGC Banco-Banco Gallego, Banco de Valencia kao deo programa restrukturiranja njihovog duga. Kada je vlada odlučila da nacionalizuje gubitke ove 4 najugroženije banke, lošu aktivu je prebacila u novosnovani SAREB – toksičnu “banku kantu” sa 49% javnog i 51% privatnog udela. Dugoročni plan je bio da se ova loša aktiva drži dok se tržišta ne oporave i nekretnine opet ne budu mogle da se prodaju. Ovo je počelo da se dešava i prvi i glavni kupci su globalni lešinarski fondovi i ogromni međunarodni investitori.

U međuvremenu, pokret je evoluirao. U trenutku kada je SAREB bio formiran, la PAH je već bila veoma jaka. Nakon skromnog sastanka na početku, PAH Barselona je porastao u 2009. i proširio se na celu Španiju nakon demonstracija iz 2011. nazvanih 15M (po 15. maju kada se okupacija trga Puerta del Sol prelila u slične borbe u drugim gradovima). Tada je već postojalo tuce ćelija u različitim gradovima, uglavnom u Kataloniji. Za nekoliko meseci u 2011. pokret se značajno uvećao sa tuceta čvorišta na između 150-180. Trenutno postoji oko 250 ćelija.

Centralne ideje koje se ponavljaju kao organizacione prakse u svakom čvorištu su jednostavne – međusobna pomoć i kolektivno pravno savetovanje. Trudimo se da izbegnemo profesionalizaciju kroz podruštvljavanje ekspertize i zakonima, različitim procedurama i osnovnim ljudskim pravima. Ovo se radi kroz skupštine. Nova osoba kada dođe ispriča svoje problem. Kada vidi da je sastanak pun ljudi koji se nalaze u sličnoj situaciji, ta osoba se ne oseća toliko pritisnuto svojim problemom i malo po malo počinju da uviđaju strukturno objašnjenje onoga što im se desilo u životu. Prestanu da se osećaju krivima, osramoćenima ili da posmatraju sebe kao gubitnicima koji ne mogu da obezbede svoju porodicu i počnu da shvataju kolektivnu dimenziju – koja je takođe i dimenzija borbe.

Da li je proces doveo do značajne promene u životima i stavovima ljudi koji su učestvovali na tim sastancima?

U najboljim slučajevima, proces je doveo do rasta političke svesti kod ljudi koju su učestvovali, ohrabrujući ih da se uključe u političke pokrete koji se bave drugim temama. Veoma je važno istaći da ovo nije ideološka promena i da mi ne radimo u ideološkim okvirima. U stvari se na sastancima, koji su prostori naelektrisan osećanjima, dešava ta promena. Ovo je razlog zašto je la PAH narodni pokret koji ima moć: to je afektivan i pragmatičan pokret. Uspešno je izbegao da se ideološki obeleži i na taj način utamniči sebe. Naravno, iako ne zovemo sebe antikapitalističkim pokretom, jasno je da su problemi kojima se bavimo u srži kapitalističkog sistema proizvodnje viška a na štetu naših života. Uprkos tome, mi izbegavamo da sebi dajemo jake identitetske konotacije jer smatramo da bi to bilo kontraproduktivno. Mnogi članovi la PAH-a koji bi posvetili dobar deo svojih života pokretu, nikada sebe ne bi smatrali antikapitalistima. Kako god da zoveš svoj pogled na svet, mnogi su došli do zaključka da sistem ne radi i da predstavnička demokratije nije dovoljna.


Kada je la PAH uspeo da izvrši pritisak na državne politike i postane akter koji mora biti uzet u obzir?

Možda bismo mogli da kažemo da je 2013. godina značajna u tom smislu, jer je to godina kada je la PAH počeo sa onim što će kasnije biti čitava serija narodnih inicijativa. U ovom trenutku, Vlada i celokupno društvo razmatraju ono što pokret predloži. Nacrt promene zakona je imao četiri ključne tačke. To nam je pomoglo i da razumemo kako je pokret evoluirao od 2009.

Prva predložena promena zakona je bila da se sva iseljenja na prve i jedine domove odmah zaustave. Vidite, pokret je već stopirao ovakva iseljenja kroz građansku neposlušnost od kraja 2010. pa nadalje. Ovo je bila prva kampanja la PAH-a i zvala se Stop Desahucios (Prekinite iseljenja).

Druga tačka tog predloga je bila da bi ljudi, koji su izvršenjem izgubili dom, trebalo da budu oslobođeni plaćanja hipotekarnog duga. Podsetimo se da je zbog izuzetno nepovoljnog hipotekarnog zakona koji i dalje važi u Španiji bilo tipično da dužnik koji izgubi dom i dalje ima dug koji će otplaćivati čitav život.

Treća tačka je bila da se preuzmu nekretnine banaka koje su bile spašene državnim novcem i da se stvori javna mreža socijalnog stanovanja. Ovo bi dovelo do povraćaja velikog broja domova, koji su bili plaćeni više puta, a koji su nasušna potreba u državi u kojoj je javno stanovanje zastupljeno 1% u celokupnom stambenom fondu.

Četvrta tačka se ticala efektivnog pristupa vodi, struji i gas. Predložili smo da postane nelegalno ukidanje tih usluga koje su neophodne za život, ako osoba nije u mogućnosti da plati svoj dug usled teške situacije ili siromaštva.

Narodna partija je u parlamentu blokirala prvu Zakonsku inicijativu 2013. iako je la PAH uspela da skupi jedan i po milion potpisa, što je više nego dva puta što je minimalno bilo potrebno. Pored toga, la PAH je stekla veliku vidljivost u medijima i ogromnu podršku u društvu, ali konzervativna partija nije slušala. Zakonska inicijativa je stopirana, a la PAH je nastavila sa kampanjom “Prekinite iseljenja” koja je jačala. Akcije u okviru Prekinite iseljenja su bile organizovane na nedeljnom nivou u manjim gradovima, a u većim gradovima (kao u Madridu npr.) je broj akcija dostizao 10 i više. Većina akcija je bila uspešna zahvaljujući dobroj i snažnoj organizaciji i društvenoj legitimnosti koju je la PAH imala. U tom trenutku je la PAH odlučila da počne drugu kampanju građanske neposlušnosti koja se zvala Socijalni program La PAH-a (Obra Social de La PAH). Cilj kampanje je bilo okupiranje praznih stanova i zgrada koje su bile u vlasništvu banaka koje je država spasila. Mesečna stanarina zajedničkih stanova ne bi prelazila 30% mesečnih primanja porodice.

Kasnije, 2017. kada je Zakonska inicijativa preformulisana i ponovo predstavljena, dodat je i peti zahtev za pristupačnom i stabilnom stanarinom kroz mehanizme kontrole tržišta i bolju zakonsku zaštitu podstanara.

Zašto Španija ima tako nizak procenat socijalnih stanova?

Ima toliko novca u građevinskoj industriji da nijedan političar nije zainteresovan za gradnju socijalnih stanova, bar tako ispada. Očigledno je da je to političko pitanje a ne pitanje mogućnosti gradnje: Španija je zemlja na koju otpada polovina svih praznih nekretnina u Evropi, tako da postoji 3,5 miliona praznih stanova koji ne ispunjavaju svoju društvenu funkciju. Suprotno od stvaranja novih javnih stanova, konzervativna i socijalistička partija su prošle decenije potrošile na prodaju ionako nepostojećeg socijalnog stambenog fonda velikim hedž fondovima koji sada izbacuju stanare u velikim brojevima tako što nameću ugovore sa izuzetno nepovoljnim klauzulama i visoke cene.

Da li su postojali neki drugi dugoročni ciljevi kampanje pored toga da se ljudima obezbedi krov nad glavom?

Iako je postojala ideja da se okupiraju kuće kada je „Stop Deložacijama“ akcija propala bez alternativne ponude koja je trebala doći od strane administracije, postojao je i dugoročni strukturalni cilj kampanje. Kroz direktnu akciju obezbedili smo primer – ukoliko bi svi objekti u vlasništvu banaka bili povraćeni javnim fondovima i stavljeni na raspolaganje populaciji ne bi više bilo nestašice stambenog prostora u Španiji. Još nismo postigli taj cilj, iako postoje obećavajući primeri legislative koji idu u ovom pravcu a koji dolaze iz Barselone.

Istovremeno, kampanja – i praksa iz nje – je obezbedila pokretu resurse. Obezbedivši ljudima krov nad glavom, oslobodili smo više vremena za borbu. Volja za borbu ne prati uvek želju da se obezbedi stan, tako da se pokret suočava sa teškim izborom ljudi koji učestvuju u raspodeli stanova tako da se ona ne pretvori u humanitarnu pomoć. Neki ljudi žele stan bez da daju išta zauzvrat.

Ipak, smatram da je ovo najuspešniji projekat La PAH pored inicijative za promenu zakona. Domognuti se materijalnih resursa u vreme veštački izazvane ali podjednako nemilosrdne oskudice, ima potencijal da promeni tvoj pogled na svet, društvo, rad i komšiluk. Na državnom nivou postoji oko 300 ljudi koji su skućeni na ovaj način.

Možeš li da pojasniš kako su okupirani objekti organizovani? Na kojim osnovana bazirate vaš zajednički život?

Proces počinje pre nego što je nekretnina u našem posedu. Ljudi se upoznaju i razvijaju poverenje jedni u druge, upoznaju se sa prirodom ove kampanje – suštinski da ona nije milosrđe već kolektivno organizovan proces. Okupacija se predstavlja kao deo šire borbe za stanovanje za sve ljude kao i da je cilj svake okupacije da se postigne kolektivni ugovor sa vlasnikom. Prolazimo kroz radionice koje su fokusirane na nošenje sa strahom i policijom. Svaki učesnik potpisuje ugovor koji nema nikakvu sudsku važnost već funkcioniše kao simbolički gest. Potpisujući ga, osoba potvrđuje da razume politički cilj iza okupacije, da je spremna da učestvuje kao i da se neće upuštati u niti tolerisati agresivno, seksističko, rasističko homofobno i slično ponašanje u svom stambenom bloku. U relanosti se stvari često odvijaju drugačije ali je svrha participacije da se minimalizuje šansa da se pojave problem kasnije.

Kada se oformi grupa pokušavamo da nađemo objekat koji odgovara veličine grupe, što naravno nije uvek moguće, tako da ponekad podelimo grupu. Objekat koji izaberemo mora da pripada banci, javnoj toksičnoj banci SAREB, fondovima, bilo kom investitoru koji ima više od 5 stanova u svom vlasništvu ili agenciji za nekretnine koja je povezana sa bankama. Nakon okupacije držimo stražu prvih 72 sata u kojih je deložacija zakonski lakša za izvesti; proveravamo objekat, čistimo, unosimo nužne stvari i izvodimo opravke. Kada ovaj period prođe, održavamo prvu skupštinu stanara i odlučujemo ko živi gde. Ako objekat nema zajedničke prostorije održavamo sastanke u stanovima, održavamo ih jednom mesečno. Iako pojedinačne skupštine nezavisne i donose odluke koje se tiču održavanja objekta, one imaju obavezu da pomažu u sprovođenju kampanja koje se usaglašavaju na nedeljnim skupštinama celog kvarta. U mojoj zgradi na primer, dajemo 5 eura mesečno za troškove održavanja, ako je potrebna veća investicija, iznosimo to pred skupštinu kvarta i organizujemo solidarnu podršku kroz donacije, benefit žurke i slično.

Naša glavna skupština kvarta je sastavljena od svih stanovnika okupiranih objekata, ljudi koji su pogođeni hipotekama i drugim teškim životnim okolnostima. Težimo horizontalnom organizovanju, sve naše radne grupe su otvorene svima. Ipak, činjenica je da nema dovoljno ljudi koji su spremni da rade u svim poljima. U poljima kao što su PR, društvene mreže, odnosi sa institucijama, horizontalnost zamenjuje meritokratija. U društvenim pokretima ljudi koji rade više imaju više autoriteta, to nije nužno loša stvar. Ali, da bi sprečili da pozitivni legitimitet preraste u rigidnu poziciju moći sa vremena na vreme organizujemo radionice o svim poljima političkom rada. To pomaže novim članovima da se snađu u specijalizovanim radnim grupama.

Iznad kvartovske skupštine nalazi se kišobran organizacija po imenu Madridski koordionator za stanovanje koja ima svoje sastanke svaka tri meseca kao i državna mreža La PAH koja održava sastanke jednom u tri ili četiri meseca. Državni sastanak se sastoji od delegata dok se mesto održavanja rotira.  Kampanja o okupacijama je tema o kojoj se često debatuje na madridskom i državnom nivou.

U Veljakasu se trenutno nalaze četiri okupirana stambena bloka – iako mi kažemo da su oni vraćeni, ne okupirani. Na ovaj način želimo da ukažemo da je nekretnina već plaćena javnim sredstvima. Peti objekat koji smo povratili nije u našoj kontroli od kada smo izborili ugovor o pravičnom zakupu za 11 porodica koje tamo žive.

Pored toga što zadovoljavate potrebu za stanovanje, da li la je La PAH razvila druge “usluge” koje odgovaraju na potrebe svojih članova za obrazovanjem na primer?

Da. Zbog toga što se većina aktivnosti pokreta svodi na uzajamnu pomoć i kolektivno savetovanje, nužnost osmišljavanja kolektivnih strategija ima tendenciju da se proširi i preklapa sa drugim oblastima života pored stanovanja. Kroz skupštine se razvila zajednica kroz koju možemo da pomognemo jedni drugima na različite načine – od rada preko mentalnog zdravlja, rodnih i drugih pitanja. Prošle godine smo počeli da sarađujemo sa saborcima našeg lokalnog društvenog centra, La Escuelita (Škola) i osnovali školu za decu i tinejdžere koji zaostaju u školi. Samoorganizovana škola pruža časove dva puta nedeljno iz različitih oblasti i ujedno pruža majkama dovoljno vremena da prisustvuju nedeljnim sastancima La PAH bez da moraju da organizuju brigu za decu ili da ih dovode na sastanke. Ovo je bitan korak za našu zajednicu. Sa ženama iz grupe organizujemo i radionice na temu feminizma, a već dve godine za redom odlazimo zajedno na ženski marš 8. marta dok muškarci ostaju u društvenom centru i brinu o deci i starima.

Da li je ova vrsta posla koju obavljate u La PAH dovela do promena ličnih i društvenih odnosa među ljudima koji nastanjuju okupirane kuće?

Da, ali nedovoljno. Imali smo slučaje nasilja u porodici u našim vraćenim domovima, kao što se oni dešavaju i svugde drugde. Naš projekat nije izolovano sklonište od drugih društvenih problema

Da li oni koji izazivaju ovakve i druge, slične probleme, mogu biti izbačeni iz svojih domova?

Mogu. Pozovemo ih da napuste stan na čije su korišćenje pristali u sklopu šireg političkog projekta u kome stan ne pripada njima niti bilo kom pojedincu, dok je pravo na njegovo korišćenje uslovljeno pridržavanjem principa ne-nasilja i anti-seksizma. Desilo se više od jedanput da su ljudi zamoljeni da izađu, jednom u situaciji koja je bila povezana sa seksualnim i porodičnim nasiljem.

Kakav je vaš odnos sa Podemosom i ostalim levičarskim partijama? Da li ste sarađivali sa nekim nezavisnim progresivnim  opštinskim većem?

Od osnivanja smo nepartijski pokret, uspon Podemosa to nije promenio. Brojni ljudi iz pokreta za stanovanje se pridružio Podemosu. Iako nam sa vremena na vreme pomažu sa kontaktima i informacijama, ne smatramo da je došlo do sklapanja braka između pokreta i partije. Porast progresivnih partije koji se desio nakon demonstracija 2011 je nešto što se ne bi desilo bez politizacije društva u čemu je La PAH odigrala binu ulogu. Naša uloga je da pritiskamo progresivne partije da održe svoj radikalni pristup i početne zahteve. Da li su ih održali? Ako ćemo da budemo iskreni – nisu.

Primer možemo da potražimo u madridskim lokalnim izborima iz 2015.  Iako su u institucije lokalne vlasti ušli ljudi iz pokreta, nije bilo moguće održati odnos poverenja između pokreta i institucija. To je tema koja zahteva zaseban razgovor. Recimo da sa gradonačelnicom Manuelom Karmenom nismo nemamo dobar odnos. Ona je penzionisani sudija i legalistički pristupa pitanjima stanovanja i društvenim pokretima uopšte – mi stavljamo koncept građanske neposlušnosti u centar naše prakse i oslanjamo se na legitimitet umesto na legalitet. Nažalost, ljudi koje je Karmena postavila u sektor za stanovanje nisu bili samo okrenuli glavu od naših zahteva već su pokušali da ga kriminalizuju.

Postoje li planovi da se proširi agenda i mreža La PAH u budućnosti?

Neću biti pesimistična već realistična – nalazimo se u teškoj situaciji. Na pomolu smo pucanja novog mehura iznajmljenih nekretnina. Kontinuitet sa prethodnom krizom je jasan. SAREB je vlasnik praznih nekretnina do kojih je došao zaplenom, nekretnina koje od prošlog proleća pokušava da proda u portfolijima velikim međunarodnim igračima. Predatorski fondovi kao što je Blekston kupuju ove portfolije koje iznajmljuju po visokoj ceni ili ih ostavljaju prazne što utiče na porast cene. Naprimer, u Valjekasu, koji je najsiromašnija četvrt Madrida, kirija raste kao u centru grada dok plate stagniraju ili opadaju. Okupacija domova je često jedina opcija  i za mnoge porodice koje nisu učlanjene u La PAH –  u našoj kampanji okupacija, većina blokova pripada SAREB-u. Narednih meseci, SAREB će ih prodati u portfolijima pomešanim sa ne okupiranim stanovima. Mnogi od ovih objekata u lošem stanju su građeni u vreme procvata građevine krajem prošlog veka, novi vlasnici će uložiti sredstva na restauraciju i pustiti na tržište po ceni koja nije prihvatljiva za lokalno stanovništvo koje će biti potisnuto na periferne krajeve dok će se useliti turisti i stanovnici iz centra koje je odatle oterala gentrifikacija

Kako bi odgovorili na skok cena kirije naša lokalna skupština kvarta učestvuje u novoformiranoj mreži podstanarskih sindikata. Novih izazova ima u izobilju: dok je bilo relativno lako motivisati ljude da se bore za svoje domove za koje su po 10 godina otplaćivali hipoteku sada se susrećemo sa drugačijom vrstom problema. Ipak, osnovna pravila organizovanja ostaju slična – samo što sada proučavamo Zakon o podstanarima i kako da ga iskoristimo u našu korist. Kada to nije dovoljno, nastavljamo sa novim kampanjama neposlušnosti. Već smo to uradili sa Nos Quedamos, odnosno, “Mi ćemo ostati”. U ovoj kampanji, podstanari se organizuju da ostanu u stanovima kako bi se suprotstavili povećanju kirija i lose uslove stanovanja. Pomažemo im da pošalju dopis vlasniku u kome pristaju da plaćaju raniju cenu kirije sa minimalnim godišnjim povećanjem, ako vlasnik pokuša da ih iseli zbog toga, spremni su da se bore. Za sada stambeni blokovi iz Barselone i Madrida učestvuju u ovoj kampanji. Jedan od njih je privatan drugi državni. Oba su prodata investicionom fondu koji je podigao cenu za 75%. Mnogo borbe je ispred nas.

 

Razgovor vodio: Nemanja Pantović

Preveli: Aleksa Petković, Ana Toader, Danilo Jovanović i Nemanja Pantović

Leave a Comment