17thDec

Otkud bezgranična moć Eurobanke?

 

Kao prvi čovek Narodne banke Srbije Mlađan Dinkić je od 2001. do 2003. godine rukovodio formiranjem Nacionalne štedionice, koja je napravljena od državnih resursa, sa navodnim ciljem da vrati izgubljeno poverenje građana u bankarski sektor. Sa rečju “nacionalna” u svom imenu, novoosnovana banka je od Dinkića dobila na poklon unosan posao isplate stare devizne štednje, ekskluzivne prostore i kadrove bivšeg SDK/ZOP i, najvažnije – klijente!

 

Tadašnji režimski mediji su aplaudirali osnivanju Nacionalne štedionice i zdušno pomagali obmanu građana da se radi o solidnoj državnoj banci. Rukovodioci Nacionalne štedionice su se čak i hvalisali pripremanom prevarom.

 

“Ideja je, dakle, da imamo instituciju koja kad je reč o pasivi jeste štedionica jer skuplja svoja sredstva “sa ulice”, od građana, zanatlija, malih preduzetnika, samostalnih trgovačkih radnji, kafića, restorana… To je “keš ekonomija” koja će strožom primenom fiskalnih zakona deo svog poslovanja morati da preseli u regularne tokove i ona bankarska institucija koja se tu “namesti”, imaće relativno stabilan i jak izvor. Naša prednost u odnosu na ostale banke biće to što ćemo imati razgranatu mrežu preko Zavoda za obračun plaćanja, gde su zanatlije i mali biznismeni već navikli da dolaze.”

Nikola Živanović, predsednik UO Nacionalne štedionice, Vreme br. 576. od 17. januara 2002. godine

 

Nakon dve dokapitalizacije 2002. i 2003. godine, Dinkićevi prijatelji Vuk Hamović i Vojin Lazarević preuzimaju kontrolu nad Nacionalnom štedionicom. Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije je krajem 2004. godine pokušao da zaustavi prevaru, najpre molbom premijeru Koštunici da zaustavi prodaju poslovnog prostora bivšeg ZOP-a Nacionalnoj štedionici, a zatim i detaljnim izveštajem o Nacionalnoj štedionici koji je dostavljen Vladi i Tužilaštvu.

Septembra 2005. godine privatni akcionari prodaju svoj udeo EFG (Eurobanci) banci, a marta 2006. godine isto čini i država.

Pljačka državnih resursa u Nacionalnoj štedionici je na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije iz 2004. godine postala jedan od tzv. “24 slučaja” čije je rešavanje 2011. godine od Srbije zatražila Evropska komisija. Istragom koju je pokrenula vlast nakon 2012. godine utvrđeno je da nema krivičnog dela.

Banka u čije su objekte građani “već navikli da dolaze”, u kojoj su koncentrisani basnoslovno vredni državni resursi i privilegije, postala je najgora od najgorih predatorskih finansijskih institucija u Srbiji. Njena današnja bezgranična moć i potpuna samovolja nad građanima i građankama Srbije počivaju na jednoj od najvećih pljački počinjenih u privatizaciji u Srbiji.

 

Ivan Zlatić

 

Leave a Comment