4thApr

Profesija izvršitelja – svirepost kao biznis model

Saopštenje povodom neistinitih tvrdnji Mirjane Dimitrijević u vezi sa prinudnim iseljenjem Mare Džanković

Izvršiteljka Mirjana Dimitrijević je u izjavi za Politiku od 3. aprila, neposredno nakog brutalnog izbacivanja iz stana i teškog maltretiranja devedesetogodišnje Mare Džanković i njene ćerke Danijele, iznela niz neistina i spinova o ovom slučaju, kako bi od javnosti sakrila ono što javnost mora da zna – da institucija javnih izvršitelja počiva na nasilju i prevari, i da su „najuspešniji“ izvršitelji zapravo oni najbeskrupulozniji.

Neistina je da je 1. april bio dogovoreni rok za izlazak Mare Džanković i njene ćerke iz stana. Dogovoreni rok je bio 10. april. Međutim, 2. aprila u 7.37 ujutru Danijela je nazvala jednog od naših aktivista i rekla da joj obijaju stan. Dok smo žurili da što pre stignemo u Sarajevsku Danijela je ponovo pokušala da nas kontaktira i javi da je policija upala u stan, ali joj je komandir Policijske stanice Savski Venac Aleksandar Krstić oteo telefon, uhvatio je za ruke i izneo iz stana zajedno sa još jednim policajcem koji ju je držao za noge. Pošto je iseljenje sprovedeno na prepad, a ne po isteku dogovorenog roka kao što tvrdi Mirjana Dimitrijević, opisanoj sceni nismo prisustvovali, međutim imamo potpuno poverenje u Danijelino svedočenje, kao i u svedočenja komšija koje su čule kako Danijela vrišti dok je iznose niz stepenište. Danijelu su ubacili u policijsko vozilo, a Maru potom na isti brutalan način izneli u vozilo hitne pomoći i odveli u Urgentni centar. Kada su naši aktivisti stigli pred zgradu policajci su ih sprečili da uđu, okrenuti leđima da im se ne bi videli brojevi i imena. Na pitanje šta se to unutra događa što javnost ne sme da zna nisu imali nikakav odgovor.

Dakle, javna izvršiteljka Mirjana Dimitrijević je prekršila rok za mirno iseljenje koji je bio dogovoren zbog zdravstvenog stanja Mare Džanković, odnosno uskratila je Mari i Danijeli mogućnost da se mirno isele. Zato su im sve stvari ostale zarobljene u stanu, a potom prenete u magacin, čime je stvoren još jedan, potpuno nepotreban trošak koji će pasti na teret dužnika i dodatno otežati život ženama koje su već ostale bez doma.

Dalje, tačno je da je 5. marta Mirjana Dimitrijević „sela za sto sa Marinom ćerkom“. Međutim, nedostaje informacija da je sastanak 5. marta održan u Policijskoj stanici Savski venac, na inicijativu komandira Aleksandra Krstića, kao i kontekst u kom je sastanak dogovoren.

Naime, pokušaje iseljenja 15. februara i 18. marta nisu tek tako „sprečili aktivisti Za krov nad glavom“, kao što kaže Mirjana Dimitrijević, već se i Gradski centar za socijalni rad usprotivio sprovođenju iseljenja dok se Mara ne oporavi od posledica embolije pluća. Zato je naredni pokušaj iseljenja, za koji Mirjana Dimitrijević kaže da je bio „zakazan“ za 27. februar, zapravo pokušan na prepad u 7.00 ujutru, a izvršiteljka je izbegla prisustvo Gradskog centra za socijalni rad. GCSR ju je dan ranije obavestio da su njihovi radnici u štrajku, kao i da im radno vreme počinje u 7.30, zbog čega nisu u mogućnosti da prisustvuju iseljenju zakazanom za pola sata ranije. Računajući da su izbegli i protivljenje GCSR i prisustvo javnosti, Mirjana Dimitrijević, poverilac i kupac su planirali da uz policijsku asistenciju provale u stan, uspavaju Maru sedativom i u tom stanju je izbace na ulicu. Pošto je ovaj plan, kojim su prekršene sve norme ljudskosti, izašao u javnost zahvaljujući solidarnosti okupljenih građana, policijski komandir Aleksandar Krstić je u neprilici na licu mesta predložio okupljenim građanima pregovore o uslovima pod kojima bi izvršenje moglo da se sprovede, na šta mu je odgovoreno da o tome može da pregovara samo sa žrtvama svirepog plana Mirjane Dimitrijević, u kom su policajci pod komandom Aleksandra Krstića asistirali, a da će zainteresovana javnost prisustvovati pregovorima samo ukoliko to žrtve budu želele. Tako je u ponedeljak 4. marta u baka Marinom domu održan sastanak na kom su pored Mare, Danijele, Aleksandra Krstića i još jednog policajca, prisustvovali i aktivisti ZA Krov nad glavom. Krstić je obećao da će predložiti Mirjani Dimitrijević i poveriocima pregovore o odlaganju iseljenja dok se baka Mara oporavi. Izvršiteljka je pristala na pregovore, pod uslovom da sastanku ne prisustvuju aktivisti ZA Krov nad glavom. Pošto su žrtve, nemajući kud prihvatile ovaj uslov, Mirjana Dimitrijević je 5. marta u Policijskoj stanici Savski venac „sela za sto sa Marinom ćerkom“. Na tom sastanku jeste dogovoren rok za miran izlazak do 1. aprila, ali Mirjana Dimitrijević krije da su kupac i poverilac potom prihvatili novi rok do 10. aprila. Oslanjajući se na ovaj dogovor, Mara i Danijela do 1. aprila još uvek nisu bile iznele iz stana ni jednu jedinu stvar. Ujutro 2. aprila ih je probudilo obijanje vrata. Aleksandar Krstić je prvi upao u stan, video Danijelu sa telefonom u ruci, izdrao se: „Jel njih zoveš!?“, oteo joj telefon, zgrabio za ruke i uz pomoć još jedinog policajca izneo niz stepenište i ubacio u policijsko vozilo.

O iseljenju „zakazanom“ za 2. april Mirjana Dimitrijević čak nije ni obavestila Gradski centar za socijalni rad. Ova okolnost je naročito važna zbog toga što hronologija čitavog slučaja može da zvuči kao nepotrebno odugovlačenje dužnika da se mirno isele. Ustvari, kontinuiranim izbegavanjem da u ovom postupku obezbedi stav GCSR, i izbegavanjem javnosti, „javna“ izvršiteljka Mirjana Dimitrijević je vešto stvorila prostor za glasine da u ovom slučaju žrtve zapravo maltretiraju dželate! U stvarnosti, Mara i Danijela su tražile samo vreme da se Mara oporavi. I da nije tako, i da su apsolutno odbijale da se isele, Združena akcija Krov nad glavom bi svejedno bila na njihovoj strani, kao i u brojnim drugim situacijama. Ali u ovom slučaju su žrtve jednostavno tražile samo human rok, ništa više.

Postupanje policije prilikom iseljenja Mare i Danijele, i njihove optužbe da ih je nejaka žena navodno „napala“ dok su je iznosili u maricu, ne zavređuju komentar. Sve što bi imali kažemo već je uradio načelnik čačanske policije Draško Darijević, odbijajući da asistira izvršiteljima protiv radnika Fabrike raznog alata (FRA).

Razlozi za potpuno nepotrebno nasilje nad Marom i Danijelom 2. aprila nam nisu sasvim jasni. Možda je i tačna tvrdnja Mirjane Dimitrijević da je kupac stana jednostavno izgubio strpljenje. Ako jeste, to je onda tek razlog za uzbunu javnosti, jer definitivno potvrđuje da javnim izvršiteljima rukovode samo i isključivo hirovi ljudi koji ih plaćaju, da bilo kakvi obziri nisu poželjni u izvršiteljskoj profesiji, da je svirepost njihov biznis model.

Institucija javnih izvršitelja predstavlja, rečima jednog stručnjaka, „promašenu investiciju“ za državu i društvo. Samovlašće koje im je omogućeno Zakonom o izvršenju i obezbeđenju proizvodi tragične posledice po građane i po društvo u celini – tragedije od kojih manjina profitira.

Da bi se sprečile nove tragedije, neophodno je da se odmah proglasi moratorijum na primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju do njegove izmene, i da se u izmenjeni zakon uvede zabrana izvršenja na nekretninama koje imaju funkciju doma.

One thought on “Profesija izvršitelja – svirepost kao biznis model”

Leave a Comment