21stJul

KOMESARIJAT PONOVO RADI PROTIV IZBEGLICA!

Još jedan kolektiv izbeglih iz ratova 90-ih suočava se sa mogućim iseljenjima. Nakon pritisaka na vojne beskućnike iz Bristola i stanare u Ustaničkoj 244g tokom prošle i ove godine, Komesarijat za izbeglice i druge državne institucije sada pokušavaju da preuzmu stambene jedinice izbeglica koje žive u Rakovici, na adresi Bulevar Patrijarha Pavla 7. Radi se o dvadesetak stanova od oko 30 m2 u nekoliko zgrada. Stanovi su podignuti i useljeni 2004. godine na osnovu sporazuma o SAMOIZGRADNJI između izbeglica i UNHCR-a, a potpisani kao svedoci bili su takođe i opština Rakovica i Komesarijat.

I dok je UNHCR donirao građevinski materijal a ljudi sami radili i gradili svoje kuće s majstorima koje su platili, Komesarijat je imao ulogu pukog posmatrača i nikakve institucionalne resurse niti ljudstvo nisu ponudili kao pomoć. Stanarima posle 12 godina  sprečavanja obećane legalizacije (2016. godine) na vrata kuca Komesarijat velikodušno im nudeći da ostanu u svojim stanovima pod uslovom da potpišu ugovor o zakupu na određeno vreme! Komesarijat se poziva na Zakon o izbeglicama po kome Republika Srbija ima pravo javne svojine nad svim nepokretnostima ikada izgrađenim za izbeglice, a u ovom slučaju insistiraju da je u pitanju bila KOMBINOVANA ili delimična gradnja (tj. da su stanovi građeni uz pomoć države). Samo, niti je taj zakon važio kada su stanovi građeni, niti se bilo kakva kombinovana gradnja tada spominjala.

Pre mesec dana pritisci na ovu stambenu zajednicu su pojačani dolaskom Gorana Vesića i predsednika opštine Rakovica koji su insistirali da će stambene jedinice preći u vlasništvo Stambenog fonda vlade Srbije, bez obzira na brojne pravne nedoslednosti i nezadovoljstvo stanara. O postupku prelaza vlasništva u svojinu vlade Srbije stanarima međutim nisu dali nikakve pisane predloge i obaveštenja.

Najveći, nevidljivi socijalni problem u Srbiji

Stanari ove male zajednice su danas ljudi u godinama i nezaposleni, među njima su mnogi invalidi (što je i bio jedan od kriterijuma kod odabira za samoizgradnju), pa im nikakve povlaščene cene ne bi pomogle ako bi se u strahu za svoju imovinu odlučili da podlegnu pretnjama koje im se plasiraju uz ponuđene ugovore. Uslovi koji se nude stanarima prekrajaju istoriju izgradnje, nema pravične stambene alternative (stanarima se ne nadoknađuje uloženo niti daje drugi smeštaj iste vrednosti) i insistira se na retroaktivnoj primeni zakona – ovakvi potezi institucija dobro ilustruju užasnu politiku države prema socijalno ugroženim grupama kojoj se moramo odlučno suprotstaviti.

Dok se predstavnici Komesarijata redovno slikaju sa političarima kako otvaraju nove stanove, na drugim mestima zastrašuju ljude sa sličnim problemima iako im je misija da ih štite. U isto vreme kada su otvarali 270 stanova za izbeglice u Kamendinu, visoki funkcioneri Komesarijata i Min. odbrane vršili su pritiske na 80ak izbeglica iz kolektiva u Ustaničkoj, Rakovici i Bristolu – da se što pre isele, da predaju svoje domove državi. Žrtve najčešće nemaju tu privilegiju da govore pred kamerama, te je i ovo svečano otvaranje proteklo u znaku hvalospeva za Komesarijat i političare na vlasti.

Za 25 godina koliko je prošlo od ratova u Hrvatskoj i Bosni Komesarijat još uvek nije zbrinuo desetine hiljada ljudi sa tih područja kojima je smeštaj preko potreban i iznova otvara slučajeve koji su davno rešeni sa dobrim epilogom po ugrožene. Šta više, prema zvaničnim podacima Komesarijata, oko 800.000 ljudi iz bivše SFRJ došlo je u Srbiju. Od tog broja, Komesarijat je zvanično direktno zbrinuo blizu 10% ljudi, iako su na raspolaganju imali milijarde evra od stranih donacija i republičkog budžeta.

Preko 700.000 ljudi nikada nije dobilo pomoć od države i bili su prinuđeni da se sami snalaze za smeštaj. Najviše izbeglih otišlo je u podstanare i do danas su u istom statusu, zaglavljeni u vrtlogu preniskih nadnica i preskupih kirija, bez mogućnosti da sebi stvore dom u zemlji u kojoj su se nadali slobodi i prosperitetu. Najtragičnije sudbine desile su se desetinama hiljada ljudi koji su završili kao faktički beskućnici. Te sudbine, međutim, nisu naša ružna prošlost već sve ružnija sadašnjost – ratni veterani koji su spavali pod mostovima sa ranama od gelera u stomaku, samohrane majke koje su živele u rđavim i buđavim podrumima, vojni oficiri koji su izbegli po naređenju a potom živeli u vonjavom i vlažnom i to 30 njih u 100ak kvadrata – do dan danas nemaju trajno rešeno stambeno pitanje a i ulicom im prete državne institucije.

Solidarnost i empatija koju osećamo nalažu nam da se suprotstavimo svakome ko ugrožava živote drugih ljudi u našoj zajednici, odakle god oni došli i gde god planirali da idu. U narednim mesecima, gorepomenuti kolektivi izbeglica biće pod užasnim napadima a “Krov nad glavom” će, kao što smo i do sada radili, dati sve od sebe da se združeno suprotstavimo nepravdama. Pozivamo sve ljude koji dele naše vrednosti i uverenja da nam se pridruže u organizovanom otporu.

Sprečimo progon prognanih – bez doma niko!

 

Leave a Comment