14thMar

Govor aktivistkinja Združene akcije na BeFem-u 2020

Feministički kulturni centar BeFem je 08.03.2020 odlučio da nagradu “Jedan svet, jedna borba” za borbu za pravo na dom dodeli Združenoj akciji Krov nad Glavom. Ovde možete pročitati govor naših aktivistkinja na dodeli nagrada:


Mi smo Združena akcija Krov nad glavom. Iako nas često u medijima zovu momcima iz Krova, mnoge od nas su žene. Svakodnevno zajedno sprečavamo da se ljudi izbacuju na ulicu iz svojih jedinih domova. Borimo se za pravo na dom, za bezbedan prostor u kome se živi i za dostojanstven život. 

Borba za dom je povezana sa borbom protiv kapitalizma i patrijarhata! Mi smo protiv pravnog sistema koji podstiče nasilje u porodici. Takav sistem dozvolio je bivšem mužu Verice Vajdić iz Novog Sada da se useli u njen dom, uprkos tome što ju je godinama zlostavljao i uprkos tome što ima zabranu prilaska. Dom u kome ste primorani da živite sa nasilnikom nije dom. Zato zahtevamo izgradnju stambenih objekata za žene koje nemaju gde da odu nakon kratkotrajnog boravka u sigurnim kućama.  

Mi smo solidarne sa samohranim majkama, koje su često mete javnih-privatnih izvršitelja. Njihova situacija je otežana jer su opterećene dodatno brigom o deci, a vrlo često  i brigom o starima. U sistemu u kome se raspada svaki vid socijalne zaštite često je jedini način da se preživi dan zaduživanje. Branki Havatmi, samohranoj majci sina sa cerebralnom paralizom zbog duga od 6.000 evra prodat je stan od 90.000 evra za 26.000. Stan je prodat izvršiteljskoj pripravnici na tajnoj aukciji u klanici u selu Bečmen kod Surčina dan pred novu 2017. godinu. 

Bile smo solidarne i sa Snežanom Petrović, kojoj su socijalni radnici pretili da će joj oduzeti decu ukoliko se dobrovoljno ne iseli iz svog jedinog doma. Branimo i Kristinu Ćirić koja odgaja dve bebe i kojoj su zazidali ulaz u dom iz koga pokušavaju da je isele. Na dan iseljenja, Kristina je sahranila svog oca, koji je preminuo zbog stresa. Branimo Snežanu Jovanović koja sa svoje tri ćerke i njihovo dvoje dece živi u 24m2 koju zbog restitucije izbacuje Jevrejska opština i Danijelu Poznatov Merča koja živi u okupiranom socijalnom stanu sa svoje dvoje dece jer nema gde. Branimo i Gordanu Radović, penzionerku koja i dan danas mora da radi da bi preživela, a koja zajedno s drugim izbeglicama iz ratova devedesetih živi u stanu u Ustaničkoj ulici i koju Komesarijat za izbeglice pokušava da iseli. U Ustaničkoj 244g žive i svakodnevno se sa siromaštvom bore i radnice Vera i Miljana Nikolić, penzionerka Mira Cvjetković, radnica Rada Cvjetković sa svoje dve maloletne ćerke, kao i studentkinje Bojana i Milana Devetak. Branili smo i stanarke radničkog naselja Trudbenik, poput Arife Drpljanin i baka Rose, koje su u svojim sedamdesetim i osamdesetim godinama rame uz rame sa nama išle da brane druge ugrožene ljude i time pokazale ne samo izuzetnu hrabrost nego i izuzetnu solidarnost. Branili smo i Slobodanku Ninić iz Novog Sada, koja je zbog lečenja tumora podigla kredit. Zbog jedne zakasnele rate izbačena iz svog jedinog doma.  Branimo Žanu Lalović, koja već godinu dana živi pod opsadom u svom jedinom domu na Bežanijskoj kosi, sa kojom svakog jutra sedimo i gledamo jutarnji program nadajući se da policijsko vozilo neće proći ulicom. Branimo Stojanku Lalović, koja svakog jutra odlazi na posao nadajući se da će na kraju još jednog radnog dana i dalje imati dom kome može da se vrati. Branili smo Mirjanu Ristić koja se srčano borila za svoj dom koji je u potpunosti isplatila od novca koji je dobila kao odštetu nakon što joj je majka izgorela u fabrici usled nepostojanja zaštite na radnom mestu. Branili smo Ružu Ristić, Slavku Horvatović, Marijanu Brkić, Slavicu Momčilović, Maru Džanković, neustrašivu bivšu partizanku, i njenu ćerku Danijelu Džanković.

Branićemo opet našu aktivistkinju Tatjanu Aničić, koja je i danas s nama, u utorak 10. marta u 8 ujutru, na adresi Visokog Stevana 54, kada će izvršitelji ponovo doći da pokušaju da nju i njenog sina izbace iz stana. Zato vas pozivamo da u utorak stanemo ispred njihovih vrata i pokažemo policiji da neće proći; da je neće izbaciti na ulicu, zadivljujuće hrabru ženu koja se već godinama bori za sve druge kojima preti iseljenje, dok ona sama živi pod opsadom. 

Žene koje branimo nikada nisu slabe. Žene koje branimo nikada ne posustaju u borbi za solidarno društvo. Čak i kada ostanu bez doma one su jake i ne predaju se. Spavaju na kaučevima svojih sestara i sanjaju svet u kome će svi imati život dostojan čoveka.  

One se hrabro i uporno rvu s pravnom birokratijom. Ta borba se ponekada isplati. Tako je Dobrila Petrović uspela da dokaže na Ustavnom sudu da su je izvršitelji bespravno izbacili na ulicu iz jedinog doma. 

U borbi one savladavaju svoj strah od podizanja glasa, od javnog nastupa, od govorenja, od ljutnje, od knedle u grlu koju nam je patrijarhat podmetnuo sa ulogom domaćice. One govore u medijima, govore na protestima, govore na sopstvenim odbranama. Energične su, poput Gordane Trifunović, još jedne mete privatnih izvršitelja koja im se oštro suprotstavila dok su sramotno pokušavali da preko merdevina preskoče njenu ogradu. 

I posle svega, one ne gube nadu. Veruju u ljudskost i pozivaju policajce da budu hrabri kao i one i da se suprotstave nehumanim naređenjima. Prkose im neustrašivo poput Julijane Terek, koja ih na iseljenju pita: „Gde je taj momenat kad vi kažete ne?“. Pre dva dana do temelja je spaljen dom iz koga je Julijana sa sinom izbačena. Požar se desio i u decembru mesecu kada je policija privela Julijanu koja je pokušala da ugasi požar.

Često nam kažu: „Bravo, momci.“ Ali mi nismo momci. Veliki deo Združene akcije čine žene. One organizuju, one pišu, one govore, one snimaju, one stoje odlučno pred izvršiteljima i policijom i ne posustaju pred njihovim metodama zastrašivanja, pretnjama zatvorom pa čak ni pred seksističkim fizičkim napadima koje su neke od njih doživele od strane policije na iseljenju.

Neka se čuje odjek naših glasova na lajvstrimovima, u komentarima, na ulicama. Mi glasno kažemo: jake smo, besne smo i nećemo otići. Ne trebaju nam stolice u hodnicima zgrada, nije nam hladno i smelo stojimo u prvim redovima. Mi nismo pomoć. Mi smo pobuna. Mi smo unuke partizanskih heroina u mirnodopskim svakodnevnim ratovima sa kapitalizmom. Mi smo „bravo, žene“ i mi smo „bravo, ljudi“.

 


 

Leave a Comment