9thApr

Ko prebrojava žrtve siromaštva?

Juče smo na adresi Dalmatinska 71, na kojoj živi veliki broj porodica u siromaštvu i pod pretnjom iseljenjem bez alternativnog smeštaja, saznali da je jedan stari stanovnik od 72 godine zbog loših uslova života zadobio opekotine po nogama i preponama. Nedelju dana nakon što je iz Urgentnog centra poslat na kućno lečenje se rana toliko zagnojila da ne može da urinira i da se kreće a da mu to ne pričinjava ogroman bol, a veliki deo tkiva koji je već odumro predstavlja opasnost za ceo organizam. Komšinica koja se o njemu inače brine kaže da nije imala para da ga taksijem odvede do neke zdravstvene ustanove, a da hitnu pomoć već tri dana pokušavaju bezuspešno da dozovu.

Mi odlazimo ponovo sa njim u Urgentni centar, odakle nas šalju na Kliniku za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju, gde nam doktori posle sat vremena čekanja kažu kako oni nisu dežurni sredom i da moramo na VMA. Na VMA, koji čuva veliki broj vojnih lica i ograničava pristup svima osim pacijentima, dementnog čoveka koji je ušao u ordinaciju potpuno sam, bez znanja kakvu je medicinsku negu već primio i šta mu je potrebno za dalji oporavak, otpuštaju bez pregleda pod izgovorom da to nije institucija koja je odgovorna za njega. Pitaju nas zašto smo došli u tri popodne kad se kod lekara dolazi ujutru i zašto ne u “odgovornu instituciju” koja je upoznata sa njegovim stanjem.

Lekari koji su otpustili pacijenta ni ne pregledavši ga pristaju da pogledaju fotografiju rane koju donosimo u ordinaciju nakon što smo ubedili tri tačke zaštite bolnice od ulaska nepacijenata da nas puste da razgovaramo sa hirurzima i zaključuju da je u pitanju duboka opekotina III stepena i da je potrebna operacija, uklanjanje oko 10% nekrotičnog tkiva sa tela i oporavak u bolničkim uslovima, za koje trenutno nemaju kapaciteta zbog epidemije korone, te da će opet biti poslat na “kućno lečenje”, ali iz “odgovorne institucije.”

Ovaj stari, sedamdesetdvogodišnji dementni čovek bez porodice, bez mogućnosti da se o sebi stara, živi u dvorištu zgrade u jednom praznom prostoru u kojem jedino ima kakvu takvu zaštitu od kiše. Bez struje, bez vode, u potpuno nehigijenskim uslovima, nije bio u mogućnosti da se adekvatno stara o rani koju je izazvala vrela voda koju je po sebi prosuo. Prepušten je brizi siromašnih komšija koji ne uspevaju da prehrane ni svoju decu i održe svoju higijenu jer zbog vanredne situacije ne mogu da zarade i one sitne dnevnice koje su im omogućavale osnovno preživljavanje u takozvanim normalnim uslovima.

Nakon hitne medicinske nege, njemu je potreban smeštaj sa toplom vodom, čistim i toplim krevetom, redovna ishrana, stručni nadzor i briga za stara, dementna lica. Ovom čoveku neće biti dostupno ništa od navedenog, jer nema krov nad glavom, jer nema topao i čist krevet, jer nema kako da do hrane dođe, jer nema da plati lečenje i boravak u privatnim institucijama i domovima za stare.

I dok nam vlast priča da smo svi podjednako odgovorni i da moramo svi da čuvamo naše bake i deke i da su sve mere uvedene da bismo njih zaštitili, ne kaže nam da će za smrt velikog broja ljudi u ovoj situaciji zapravo biti odgovoran zdravstveni sistem koji decenijama radi sa smanjenim obimom osoblja koje nije uspelo da pobegne u inostranstvo ili na privatne klinike, koje se svakodnevno suočava sa nemoći da ljudima pomogne, ne svojom krivicom i nesposobnošću, već zbog posledica višegodišnjeg uništavanja i zapuštanja javnog zdravstva od strane sistema. Ne kaže nam da će za njihovu smrt biti odgovorno potpuno odsustvo socijalne zaštite koja je isto tako godinama dokidana zarad nekih drugih, važnijih ciljeva koje ne razumemo i o kojima ne treba ni da se pitamo. Sve to zaboravljaju da pomenu dok nam plasiraju to da je život apolitičan, isključivo biološki fenomen, koji jedino možemo da branimo pred naletom pandemija i za koji smo svi podjednako odgovorni.

Kažu da korona ne diskriminiše ljude ni po bogatstvu ni po položaju, veroispovesti, rasi. Kao ni lekari. Ali diskriminiše sistem, koji je ovog deku odavno osudio na potpuni zaborav, a sada i na dugu, bolnu smrt u nevidljivom dvorištu propale zgrade u centru Beograda.

On je daleko od opterećenih bolnica, daleko od našminkanih medijskih centara u kojima nam, sa lažnim uzdasima i dramskim pauzama, predsednik i premijerka svako veče ponavljaju koliko o svima nama brinu i šta sve ne čine da nas sve spasu. I on neće ući u broj žrtava korone o kojima isto tako slušamo svako veče, kao što nismo, niti ćemo čuti o mnogim drugim žrtvama bolesti koja naše društvo već dugo zahvata, čije se ime ne spominje i čijim je smrtonosnim posledicama suprotstavljanje sve češće krivično delo.

Leave a Comment