11thApr

Virus gori od korone – kapitalizam

(Pre nekoliko dana smo pisali o starom čoveku koji je, sa opekotinama III stepena, poslat na “kućno lečenje” – u beskućništvo. U neuslovnoj sredini, bez pravog doma, struje i vode, rane su mu se zagnojile i doveden je u životnu opasnost. Ovo nije samo priča jednog čoveka nego i priča o sistemskoj nebrizi i tragedijama u koje nas vodi nepostojanje stambene politike i zapostavljanje javnog zdravstva – jednom rečju, u koje nas vodi politika zasnovana na privatnom profitu i tržišnim “rešenjima”.)

Nakon neuspešnih odlazaka po kliničkom centru i VMA, ponovo smo otišli da tražimo lekarsku pomoć i odlučili da ovaj put ne pristanemo na birokratske izgovore lekara javnog zdravstvenog sistema. Da ne dozvolimo da se čoveku od 72 godine sa opekotinama III stepena po nogama, preponama i genitalijama, čiji su delovi već odumrli, uskrati operacija kojom će se odstraniti nekrotično tkivo i spasiti život.

Nas troje je otpratilo Džemu na Kliniku za opekotine i plastičnu hirurgiju, uključujući i komšinicu Danijelu. Pre toga smo ga okupali mlakom vodom, očistili mu ranu fiziološkim rastvorom, stavili improvizovane gaze i uvili zavojima prvi put nakon što se opekao. Komšije bi to uradile, ali gaze i kremu nisu imale. Nemaju ni toplu vodu niti načina da održavaju osnovnu higijenu u uslovima u kojima žive. Rekli su nam i da je Džema od kad je krenula pandemija počeo da spava u zapuštenom dvorištu jer se plašio da ne zarazi njihovu decu verujući da su stare osobe potencijalni prenosioci. A kada se opekao vodom u improvizovanoj kuhinji i pao u nesvest, ljudi su pomislili da je to jedan od simptoma virusa i pozvali hitnu pomoć koja ga je nakon više odbijanja i tek na insistiranje policije odvezla u Urgentni centar iz kojeg se peške vratio kući. Nakon toga, hitna pomoć više nije htela da dođe, a oni nisu imali para da ga taksijem odvedu u neku zdravstvenu ustanovu niti su imali kome drugom da se obrate za pomoć. Videvši ga ovaj put okupanog u poslednjoj čistoj trenerci koju su komšije dale i u pratnji odlučne tri osobe da on dobije negu, na Klinici su ga zadržali da ga pripreme za operaciju.

U međuvremenu su uplašeni stanovnici Dalmatinske 71 počeli da čiste dvorište od krša koji se tu godinama nakupljao. Za samo jedno popodne su nestali slojevi nebrige i marginalizacije kojima su ovi ljudi izloženi nekoliko decenija, u kojima su naučili da žive i koju su prestali i sami da primećuju. Nakon samo jednog kupanja i improvizovanog previjanja je Džema rekao da se oseća mnogo bolje, toplije i zdravije. Nakon tri odlaska kod lekara je Džema dobio tretman koji mu je potreban.

Samo jedno kupanje, jedno čišćenje rane i dva odlaska kolima do bolnice za njega prave razliku između života i smrti, kao i za Danijelu, Milovana, Marijanu, Stefana i Tamaru, koji su Džemi poput porodice jer dele životni prostor, teškoće i lakoće. Jedan spaseni ljudski život za komšiluk u Dalmatinskoj 71 znači povratak važnosti zajedničkog života u dvorište, bolje međusobno staranje o prostoru i bolje odnose. 

 

 

Ovo je tako malo, a tako mnogo. Malo za nekoliko nas koji smo odvojili dva dana, nekoliko litara benzina, nekoliko hiljada dinara i hrabrost da dehumanizujućem sistemu, koji ispod prljave odeće i slojeva marginalizacije i siromaštva ne vide čoveka, mi kažemo “ne.” A mnogo za ljude koji su izgubili svaku nadu i koji su se prepustili beznađu na koje ih je obitavanje u kapitalizmu odavno osudilo i zaboravilo. Za njih to znači – život. Pojedinačni, zajednički, biološki, društveni.

Džema je tokom ovih nekoliko dana više puta Danijeli ponovio da nakon lečenja želi da se vrati u Dalmatinsku 71, da ne želi da ide u starački dom, da ne zovemo socijalno. Džema želi da se vrati onome što za njega predstavlja dom – mesto za koje je vezan i u kojem oseća sigurnost jer zna da oni njegov jedini oslonac i oni kojima je zaista stalo do njegove dobrobiti, koliko god i sami bili nemoćni i pred pandemijom i dodatnim teškoćama u koje ih je ona dovela. A oni već dugo žive u vanrednom stanju: ograničeni u svom kretanju, u pristupu informacijama, zdravstvenoj nezi, obrazovanju, ljudskom dostojanstvu.

Mi želimo da dom koji Džema ima nema ova ograničenja i kada prođe pandemija virusa korona. Mi želimo da se borimo ne samo protiv korone tako što ćemo se izolovati, već naprotiv, tako što ćemo se udružiti u naporima da kreiramo društvo koje će svima obezbediti dom u kojem se osećaju sigurni, zaštićeni, voljeni i poštovani. Dom koji neće biti ograničen na četiri zida, već će to za sve biti celo društvo u svakom svom delu i kutku. A da bismo do toga došli, moramo da se borimo i protiv jedne pandemije koja nas već duže vreme zahvata – protiv kapitalizma.

Leave a Comment