1stSep

Krov nad glavom i Nova.rs: Da pravo na dom postane stvarnost

Dom obično vezujemo za nematerijalne vrednosti, to je mesto gde smo se rodili ili odrasli, proveli određen period svog života ili pak osnovali porodicu ili živimo sa svojim bližnjima. Tu se osećamo sigurno i to mesto za nas ima posebnu važnost. Problem nastaje kada se dom, posmatra kao nekretnina ili izvor profita, i kada se lako može izgubiti, a upravo se to često događa poslednjih godina u Srbiji. Tokom pandemije, pokazalo se da je dostojanstveno stanovanje pitanje života i smrti. Mere kućnog karantina nemoguće je sprovoditi ukoliko nemamo adekvatan krov nad glavom, a kućno lečenje može da pogorša zdravstveno stanje bez adekvatnog prostora za boravak obolelih. Dom je prostor bez koga se svakodnevni život pretvara u puko preživljavanje, a pandemija je ove probleme samo dodatno osvetlila. 

Pišu: Ana Vilenica i Vojislav Vuksanović – Združena akcija Krov nad glavom

Ilustracija: Slađana Đermanović

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom, i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami. 

U prvom talasu pandemije, privatno-javni izvršitelji su privremeno obustavili otimanje jedinog doma kao meru predostrožnosti na preporuku države tokom pandemije. Nakon izbora, izvršiteljsko nasilje, iako pandemija nije okončana, nastavljeno je u punom intenzitetu. Tako su dana 30.6. bez prethodne najave, izvršitelji došli u Vespučijevu ulicu na Bežanijskoj kosi da po deseti put pokušaju da isele porodicu pukovnika u penziji Gojka Lalovića, koga iseljava Ministarstvo odbrane, na osnovu nezakonite odluke.

Gojko Lalović

U Vespučijevu je u trenutku kada se pandemija rasplamsava došlo desetine policajaca, vatrogasaca i pripadnika Vojske Srbije da porodicu izbace na ulicu. Koliko se država brine o svojim građanima se moglo videti i na osnovu toga što je ispred doma porodice Lalović više od pola sata bilo parkirano vozilo hitne pomoći, koje je tu bilo “čisto ako zatreba” da asistira izvršitelju, a u isto vreme su građani po Srbiji umirali, jer nije bilo dovoljno sanitetskih vozila da ih prebace u bolnicu.

Zašto ljudi ostaju bez doma u Srbiji?

Bez jedinog doma u Srbiji može ostati bilo ko zbog duga kod banaka ili zelenaša. Ljudi pozajmljuju novac da bi obezbedili sebi i svojim porodicama dom, da bi kupili hranu i platili račune, da bi kupili belu tehniku koja nije večna i platili svojoj deci troškove školovanja, jer im politički i ekonomski sistem ne omogućavaju da prežive na drugi način. Bez doma se ostaje i zbog privatizacije.  Zbog privatizacije bez doma ostaju oni koji nisu mogli da otkupe stanove koje su koristili u Jugoslaviji, jer su ti stanovi podložni restituciji i denacionalizaciji. Bez doma se u Srbiji ostaje i zbog raznih prevara i nepravilnosti koje se moraju dokazivati na sudu, a sudski postupak ne odlaže izvršenje. Izvršitelji na vrata dolaze takozvanim trećim licima koja nemaju nikakva prava u postupku gde se odlučuje o prodaji njihovog doma zarad naplate tuđeg duga. Dom se gubi i zbog raznih malverzacija kojima se dolazi do profitabilnog zemljišta na kome se grade objekti, a i zbog slučajeva gde investitori iste stanove prodaju nekoliko puta ili pak ostanu dužni nekome pre prodaje stana, a onda se stan oduzima kupcu zbog duga investitora. Pojedinačni slučajevi su različiti, od toga da ste nasledili porodičnu kuću u elitnom delu grada ali niste „dovoljno bogati“ da tu živite, do toga da ste se uzajmili ali ste onda ostali bez posla ili se neko razboleo pa je novac trebalo usmeriti na zdravlje i preživljavanje, pa se onda poveo postupak da se dugovi naplate prodajom doma.

Foto: Privatna arhiva

Zašto je novi izvršni postupak nepravedan?

Novi zakon o izvršenju je 2011. godine u izvršni postupak uveo privatne izvršitelje. Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine je pored reči izvršitelj uveden prefiks “javni” i proširena im je nadležnost. Međutim tokom narednih godina se pokazalo da su izvršitelji privatni preduzetnici kojima je cilj profit i interes izvršnog poverioca, a ne javni interes i sprovođenje pravde. Tokom poslednje tri godine izvršitelji su na netransparentan način organizovali javne aukcije i tajne licitacije za prodaju stanova, uz prisustvo privatnog obezbeđenja. Neke stanove su na aukcijama kupovali rođaci izvršitelja i bliski saradnici izvršiteljskih kancelarija. U procesima su izvršitelji neuredno dostavljali obaveštenja, zbog čega su dužnici gubili pravo na žalbu i pravovremeno reagovanje. Nisu retki ni slučajevi u kojima ne postoji identifikacija predmeta izvršenja pa se izvršavalo nad nečim što nije obuhvaćeno sudskom presudom. Često su stanovi prodavani zbog nesrazmerno malih dugova, te su ljudi gubili stanove zbog duga od nekoliko stotina evra.

Da li je pravo na dom u Srbiji zaštićeno?

Pravo na dom je garantovano članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, koju je Srbija ratifikovala ali je uglavnom ne poštuje. Čak i kada se pravo na dom na sudu dokaže, pravo na privatno vlasništvo se po pravilu posmatra kao primarno. Ipak, borbe na polju prava za dom ostvarile su neke pomake u sudskoj praksi. Od posebnog značaja je presuda Ustavnog suda iz januara ove godine, kojom se usvaja žalba Dobrile Petrović, koja je iseljena iz jedinog doma sa ćerkom i dvoje unučadi zbog denacionalizacije. Ovom presudom ukinuta je presuda Apelacionog suda zbog koje je Dobrila, bivša zaštićena stanarka sa porodicom iseljena iz svog doma u Njegoševoj ulici na Vračaru. Iako je pravda na sudu u slučaju Dobrile Petrović izborena, ona i dalje jedva preživljava sa svojom porodicom, dok čeka izvršenje sudske pravde. Ovaj slučaj je samo presedan u moru nepravdi, koji nam jasno govori da pravo na dom u našoj zemlji nije efektivno zaštićeno, jer ako do njegove zaštite mogu doći samo najuporniji, koji su spremni na višegodišnje parničenje, i ako je ovo pravo samo mrtvo slovo na papiru za ljude koji nemaju sredstava i vremena da sa ulice traže pravdu pred sudom, onda ono zapravo ne postoji.

Borbe za dom

Stambene nepravde su mnogi podnosili sami u tišini od devedesetih do danas. Vera u institucije sistema u toj borbi koja je finansijski i emotivno iscrpljivala ljude polako je opadala. Sa opadanjem vere u sistem ljudi su počeli da se udružuju kako bi povećali svoju moć pregovaranja. Tako su formirane brojne ad hoc grupe i udruženja građana koja su svoje snage usmeravali na pravnu borbu protiv stambenih nepravdi, javno demonstriranje nepravde i upoznavanje javnosti sa problemima. Borbe u sporom pravnom sistemu i javni apeli pokazali su se kao nedovoljno učinkoviti u urgentnim situacijama u kojima ljudima preti beskućništvo. Odgovor na ovu situaciju postala je direktna akcija. Direktna akcija je urgentno reagovanje solidarnih građana u situaciji kada do izvršenja dođe. Svojim telima građani brane jedini dom i tako privremeno odlažu iseljenja čime se “kupuje” vreme za druge oblike borbe ugroženih. Aktivistkinje i aktivisti Krova nad glavom, koji se solidarišu sa borbama ljudi za dom, trpe svakodnevne pritiske od države i policije, a izmenama i dopunama na novi zakon dodatno su povećane kazne za one koji se suprotstavljaju stambenoj nepravdi.

Otimanjem krova nad glavom nanosi se duboka nepravda i zato smatramo da moramo zajedno da se borimo da pravo na dom postane stvarnost u Srbiji uprkos pritiscima. Dom je poput hrane. Isto kao što niko ne sme da bude gladan, niko ne sme da bude bez doma. Bez doma se ne živi. Bez doma se preživljava i umire.

Leave a Comment