1stSep

Restitucija – “pravda” za jedne, a očaj za ljude bez doma

Stanari Dalmatinske 71. nemaju drugog izbora negoda se bore za svoje domove. U toj  borbi su složni. Kako nam je rekao Milovan: ,,Ovde smo svi za jednog jedan za sve. Uvek je neko tu da pripazi. Svi se menjamo kao na straži u vojsci.”

Tekst: Ana Vilenica (ZA Krov nad glavom); Intervju sa Milovanom Paunovićem: Ivana Anđelković (ZA Krov nad glavom)

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

Restitucijom je u Srbiji prvobitnim vlasnicima do kraja 2019. godine vraćeno 997 stanova i 1.058 zgrada. Ti stanovi i te zgrade u najvećem broju slučajeva nisu bili prazni. Neki od njih još imaju stanare kojima je taj stan jedini krov nad glavom. Restitucija se u javnosti predstavlja kao pravda zasnovana na principu privatnog vlasništva. O troškovima restitucije niko ne govori. Ti troškovi se, pored onih koje snosimo svi gubitkom javne stambene infrastrukture, mere stotinama porodica koje se izbacuju na ulice bez alternativnog smeštaja.

Iseljenje zbog restitucije u Dalmatinskoj ulici

Zgrada u Dalmatinskoj 71 u Beogradu samo je jedan od objekata koji su predmet restitucije u Srbiji. Reč je o nerenoviranoj zgradi koja je izgrađena pre Drugog svetskog rata u kojoj trenutno živi osam porodica. Većina porodica živi tu od 1990-ih, a neki od njih su još u Jugoslaviji ostvarili stanarsko pravo. Po odluci Agencije za restituciju zgrada je pripala kao dedovina novim vlasnicima, a stanare koju tu žive trideset godina, putem izvršitelja Opština isteruje na ulicu.

Milovan Paunović, samohrani otac ovako opisuje situaciju:  ,,Nas izbacuju kao kada bi neko uzeo krpu ili parče novine i bacio s prozora. Da li naša deca treba asfalt da greju? Mi ne tražimo njihovo. Nama je drago da je njima vraćeno. Ali u ovoj zemlji izgleda ne postoji nikakav način da se porodice zbrinu i da im se obezbedi bilo kakav nužni smeštaj.”

Gde će oni koji ovde godinama stanuju?

Iako institucija hitnog smeštaja za osobe i porodice u riziku od beskućništva, u Srbiji ne postoji, ceo postupak za sprovođenje kolektivnog iseljenja, podrazumeva obavezu da se obezbedi smeštaj ukoliko oni koja se iseljavaju nemaju gde. Ipak, oni koji iseljenje sprovode ovu obavezu ne poštuju. Onima kojima zbog restitucije preti ulica ostaje jedino da se nadaju da će se nekim čudom njihov slučaj dobro plasirati u takmičenju za zanemarljivo mali broj socijalnih stanova koji su na raspolaganju u Srbiji. Socijalno stanovanje je izgubilo socijalnu funkciju i danas deluju više kao kazna za siromaštvo nego praktikovanje prava na dom. Ljudi iz Dalmatinske se posebno plaše da ne završe u Kamendinu, u kome je grad Beograd nametnuo preskupe komunalije stanarima socijalnih stanova. Kamendin je među siromašnima postao simbol klasne i rasne segregacije, ,,dužničkog ropstva’’ i getoizacije.

Međutim, stanari Dalmatinske znaju da je čak i u Kamendinu jako teško dobiti smeštaj, jer je socijalnih stanova jako malo: ,,Ne znam nikako gde ćemo. Mi ćemo na ulicu. Mi ćemo da punimo ove parkove ili pošto nam je Kraljice Marije tu, najlepša ulica, jako dobro izrenovirana, pa da tu šatore postavimo i svi tu da spavamo.”

Zastrašivanje stanara  

Prema saznanjima stanara zgrada u Dalmatinskoj je predviđena za rušenje do kraja godine i zbog toga se pritisak na njih povećava iz dana u dan. Pritisak je vršio jedan od vlasnika privatnim pretnjama, a zgradu su takođe NN lica nekoliko puta palila. Ipak pritisci opštine i izvršitelja ostavljaju najveći utisak. Izvršitelji su dolazili više puta u Dalmatinsku sa policijom, bravarima i  vatrogascima.

Prilikom pokušaja iseljenja stanarima su redovno pretili službenici Centra za socijalni rad oduzimanjem dece:,,Naša deca nemaju više tu slobodu da se mirno igraju. Moje dete ima sedam i po godina. Sve se kaže radi po zakonu. Po kom zakonu? Zakonu da će neko uzeti nečije detete. Koga mi da tužimo i kome mi da se žalimo kada nam deca propadnu psihički od ovog stresa?”

Zbog ovakve opsadne situacije stanari Dalmatinske 71 ne odlaze više redovno na posao, jer se boje da će doći izvršitelji i da će im stvari izbaciti na ulicu. ,,Ne mogu više da izlazim i da zarađujem isti novac koji sam zarađivao, ostaje mi da pozajmljujem od komšija.” – podelio je sa nama Milovan. ,,Ja sam po struci moler. Odem i radim, zaradim ja svoju dnevnicu. Od prošle godine ne smem mirno da odem. Ne smem da se udaljim od ovog smeštaja u kome sam sada.”

Borba za dom

Stanari Dalmatinske 71 nemaju drugog izbora negoda se bore za svoje domove. U toj  borbi su složni. Kako nam je rekao Milovan: ,,Ovde smo svi za jednog jedan za sve. Uvek je neko tu da pripazi. Svi se menjamo kao na straži u vojsci.”

Stanari Dalmatinske ne insistiraju da ostanu tu  iako su uložili puno rada i vlastitog novca u sređivanje stanova. Oni se zajedno bore da ne završe na ulici sa svojom decom. ,,Ako dođe do iseljenja mi ćemo da zatvorimo ovde celu ulicu. Svi stanari koji žive ovde. Sve naše krevete, frižidere, televizore sve što imamo tu ćemo na raskrsnicu da stavimo i tu ćemo da živimo. Da li je cilj ove države da ljudi ostaju bez krova nad glavom? Da li treba da sada na ovim ulicama širimo šatore i tu da spavamo? Odatle decu da vodimo u školu i na ulicu da ih vraćamo?” – rekao je zabrinuto Milovan.

“Ono što je neophodno kako bi se ovakve situacije rešile jeste da se na korišćenje stanarima Dalmatinske daju prazni stanovi u vlasništvu grada i da se dugoročno ulaže u masovnu izgradnju kvalitetnih socijalnih stanova za stanovanje onih na čijim se leđima sprovodi stambena tranzicija.” – objasnila je pravnica i aktivistkinja ZA Ana Krstić.

Leave a Comment