23rdSep

Kako radi država: Komesarijat protiv izbeglica

 

Izbeglicama smeštenim u stanovima u Ustaničkoj ulici, izgrađenim upravo za njihov smeštaj preti izbacivanje. Stanovi građeni iz budžeta, stranih donacija i privatnih humanitarnih izvora postali su državna svojina kojom raspolaže Komesarijat za izbeglice, koji sada odlučuje ko će u njima živeti i pod kojima uslovima.

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

Pišu: Vladimir Logos i Irena Ristić (ZA Krov nad glavom)

U ulici Ustaničkoj broj 244g u Beogradu, danas stanuje jedanaest izbegličkih porodica kojima preti izbacivanje na ulicu.  U ove stanove koji su građeni upravo za izbeglice, porodice su se uselile još 2008. godine, i to su učinile iz krajnje nužde. Nakon dolaska iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili sa Kosova i Metohije, ljudi su bili prepušteni sami sebi, a tako su odlučili i da reše svoje stambeno pitanje. Od tada Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, kao poverilac u ovom slučaju, pokušava da ih izbaci na ulicu.

Zašto? 

Zvanična misija Komesarijata je zbrinjavanje izbeglih i interno raseljenih lica kao i staranje o njihovim osnovnim životnim potrebama. Ratovi vođeni tokom devedesetih ostavili su stotine hiljada ljudi bez domova, a njihove sudbine dokazuju da Komesarijat nije ni blizu ostvarenja svoje misije. Procenjuje se da je, tokom izbegličke krize, oko 600 000 punoletnih građana došlo u Srbiju, dok tačan broj dece nikada nije utvrđen.

Foto:Krov nad glavom

Za poslednjih 25 godina, koliko je prošlo od ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, Komesarijat je zvanično zbrinuo oko 70 000 ljudi, što je manje od 12 odsto izbegličke populacije. Svi ostali su morali da se snalaze sami, a za većinu je to značilo da su živeli kao podstanari, dodatno osiromašeni i pritisnuti visokim troškovima, sledstveno bez mogućnosti da ponovo izgrade svoj dom. Neki nisu bili ni te sreće da žive u toplom i suvom, već su spavali ispod mostova, ili u dotrajalim i vlažnim podrumima.  Dešavalo se to i porodicama sa decom, kao i ljudima sa invaliditetom, stečenim upravo u ratnim sukobima. U isto vreme, dok su se porodice dovijale i pokušavale da pronađu trajni smeštaj, građeni su stanovi namenjeni izbeglicama, ali su godinama ostajali prazni.

I, opet, zašto?

Može delovati da je zbrinjavanje 600 000 ljudi koji se u periodu od samo nekoliko godina dosele na jednu teritoriju vraški težak, gotovo nerešiv problem.

Foto:Krov nad glavom

I zaista, logistički je to prava noćna mora za bilo koju državnu instituciju, a posebno ako ima svega stotinak zaposlenih, kao što je to slučaj sa Komesarijatom za izbeglice Republike Srbije. Manjak ljudi je, ipak, samo jedan deo problema. Daleko veći je transformacija zbog koje je Komesarijat ne samo izgubio svaku sposobnost zbrinjavanja ljudi, već je počeo da im nanosi štetu.

Donošenjem Zakona o izbeglicama, 2010. godine,  svi stanovi koji su namenski građeni za ugrožene na osnovu budžetskih sredstava, stranih donacija i privatnih humanitarnih izvora – postaju državna svojina kojom raspolaže, gotovo ekskluzivno, Komesarijat za izbeglice (u retkim slučajevima je to lokalna samouprava). Time se legalizuje sasvim nov način ,”zbrinjavanja” ugroženih – umesto da ih Komesarijat štiti, od  izbeglih i osiromašenih porodica se traži da Komesarijatu plaćaju rentu,  a ukoliko žele da stan postane njihova lična svojina moraju da ga kupe.

Sporno je što se na ovaj način raspolaže nekretninama građenim na osnovu budžetskih sredstava svih poreskih obveznika države Srbije, ali i na osnovu humanitarnih donacija stranih partnera. Pritom, nije teško setiti se velikih državnih kampanja o doniranju novca za izgradnju stanova, koje su nominalno pravljene kako bi svi izbegli i proterani tokom ratova stekli u Srbiji novi dom. Tada, kao i uvek, građani su donirali milione maraka i evra za svoje sunarodnike, ne bi li im stambeno pitanje bilo rešeno.

Foto:Krov nad glavom

Danas, na osnovu stanova izgrađenih od tih para Komesarijat stiče profit. Izdaje ih i prodaje. Na ulicu izbacuje one kojima su stanovi namenjeni, a koji nemaju mogućnost da ih plate, kao što je to slučaj sa stanarima u ulici Ustaničkoj 244g u Beogradu.

Donatori koji su ulagali novac su u više navrata oštro reagovali, jer stanovi nakon izgradnje nisu dodeljeni onima kojima su namenjeni, već su im dati u zakup, s pravom otkupa.  Apeli i reakcije ostaju neprimećeni. Stanari kojima preti izbacivanje nastavljaju da se bore u saradnji sa Združenom akcijom Krov nad glavom, dok Komesarijat dosledno sprovodi svoje poslovne strategije.

Svi koji na konkursima dobiju stanove, moraju nekoliko godina da plaćaju rentu da bi potom stekli pravo da stan otkupe. Kad je reč o Komesarijatu, čini se da je preokret uspešno okončan:  javna institucija osnovana sa ciljem da rešava socijalna i stambena pitanja ugroženih porodica postaje rentijerska firma koja raspolaže hiljadama stambenih jedinica i na muci siromašnih zarađuje milione evra.

Tako radi Država.

Leave a Comment