23rdSep

Krov nad glavom i Nova.rs: Kriminalizacija solidarnosti

Intervencije policije protiv ljudi koji su izražavali solidarnost sa sugrađanima kojima preti iseljenje iz stanova samo su pojačale negativan stav javnosti prema izvršnom postupku i simpatije prema borbi za pravo na dom.

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

   Pišu: Ivan Zlatić i Mina Milošević, ZA Krov nad glavom

 

Privatni izvršitelji su uvedeni Zakonom o izvršenju i obezbeđenju 2011. godine, u vreme kada se u našoj javnosti reč “dužnik” skoro isključivo vezivala za moćne prevarante koji kupuju jahte istovremeno dugujući milione radnicima i dobavljačima, reč “poverilac” bila eufemizam za opljačkane, a “izvršitelj” sinonim za lenju birokratiju, možda i korumpiranu, a svakako nesposobnu da zaštiti bespomoćne poverioce od svemoćnih dužnika.

Zato je početak primene zakona pratila snažna državna kampanja koja je najavljivala veću zakonitost i naročito veću efikasnost izvršnog postupka, implicirajući privatne izvršitelje kao visokostručne i agilne detektive koji će po skrivenim off-shore lokacijama tragati za imovinom krvopija, nalaziti je i vraćati narodu ono što mu je oteto.

Deceniju kasnije reč “dužnik” se u javnosti vezuje za ljude koje zbog siromaštva izbacuju na ulicu, reč “poverilac” za moćne prevarante, a “izvršitelj” za svemoćnu i neumoljivu batinu pljačkaša protiv opljačkanih.

Prevara iz 2011. godine i stvarna priroda privatizovanog izvršnog postupka sigurno ne bi postale ovako vidljive i jasne da nije bilo publiciteta koji su izazvale solidarne akcije protiv prinudnih iseljenja i to je jedan od ključnih razloga zbog kog se solidarnost sa žrtvama kriminalizuje. Drugi razlog je opasnost da će se bauk solidarnog otpora nepravdi proširiti.

Solidarne akcije za odbranu prava na dom počele su u proleće 2017. godine i vrlo brzo su izazvale pažnju medija i simpatije naroda. Vlasti, izvršitelji i poverioci bili su potpuno zatečeni. Zakon o izvršenju i obezbeđenju davao je izvršiteljima beskrajne mogućnosti za iživljavanje nad dužnicima. Međutim, nije imao precizne odredbe za obračunavanje sa ljudima koji nemaju veze sa izvršnim postupkom, osim što su solidarni sa žrtvama.

Zakonodavac jednostavno nije bio predvideo da će sudbina žrtava ikoga zanimati, pa je tako u prvim godinama delovanja pokreta za pravo na dom kriminalizacija solidarnosti pokušavana u okvirima Zakona o javnom redu i miru (vređanje i ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti), što su solidarni građani i građanke manje-više jednostavno neutralisali nenasilnim metodama otpora.

Brutalne intervencije policije protiv solidarnih ljudi (na primer, prilikom pokušaja iseljenja Julijane Terek 1. juna 2017. godine, izbegličkih porodica u Ustaničkoj ulici 24. jula 2018. godine i dr.) samo su pojačale negativan stav javnosti prema izvršnom postupku i simpatije prema borbi za pravo na dom.

Nisu urodili plodom ni pokušaji zastrašivanja, poput praznih pretnji policije i izvršitelja da će tužiti aktiviste i aktivistkinje zbog snimanja izvršenja i objavljivanja snimaka na društvenim mrežama, za šta ne postoji nikakvo uporište u zakonu.

Komora izvršitelja je neko vreme pokušavala da PR ofanzivom zamagli istinu koja je izašla na videlo zahvaljujući solidarnim akcijama za odbranu prava na dom. Međutim, stvarnost ih je neprestano demantovala, pa su polako digli ruke od pokušaja da pribave ugled razobličenoj industriji uterivanja dugova.

A onda je u jesen 2018. godine Ministarstvo pravde pokrenulo rad na izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Izmene su godinu dana kasnije usvojene, a stupile su na snagu 1. januara 2020. godine. U njima je precizno definisan način obračuna sa solidarnim ljudima – novčane kazne od 10.000 do 200.000 dinara.

Vlasti su shvatile da je hapšenje aktivista i aktivistkinja koje se prenosi na društvenim mrežama kontraproduktivno, da samo širi bes javnosti i pojačava otpor. Zato su pribegli drugom rešenju – neće hapsiti solidarne ljude, već će ih novčanim kaznama naterati da sami odustanu od podrške ugroženima.

Takođe, dok je za dužnika koji “ometa ili sprečava sprovođenje izvršenja” predviđeno da novčanu kaznu može zameniti kaznom zatvora, to nije omogućeno “svakom drugom licu” odnosno solidarnim ljudima kojima se izrekne novčana kazna. Zakonodavac je očigledno odlučio da u gušenju solidarnog pokreta za pravo na dom i gušenju javnosti izvršnog postupka izbegne hapšenje, zatvaranje i druge očigledne oblike represije sa kojima se javnost jednostavno identifikuje.

Plan vlasti je da solidarni ljudi pod pritiskom novčanih kazni prestanu da dolaze na solidarne akcije i da se ovim nevidljivim nasiljem stvori privid da je društvo izgubilo interesovanje za stradanja najugroženijih. Time će se de facto ukinuti javni karakter izvršnog postupka odnosno nastupiće njegova potpuna privatizacija – “dužnici” će ostati potpuno sami i prepušteni na milost i nemilost moćnicima i batinašima.

U situaciji u kojoj je veliki deo stanovništva u riziku od ostajanja bez jedinog doma, najčešće zbog neproporcionalno malog duga (u koji je veoma lako upasti u porobljavajućem sistemu u kome je tako veliki broj nezaposlenih i ljudi koji zarađuju manje od prosečnog iznosa potrošačke korpe) ili zbog toga što su žrtve prevare investitora i prethodnih vlasnika stanova (tzv. treća lica), u situaciji u kojoj je potrebno da vam samo jednog jutra izvršitelj pokuca na vrata sa policijom i po hitnom postupku vas izbaci na ulicu (jer vlast smatra da je sve važnije od ulaganja u izgradnju socijalnih stanova) sa koje naknadno, kao beskućnik, treba da uložite žalbu sudu, solidarni građani su jedina brana ljudi protiv pljačkaša koji zakonima legitimizuju svoje kriminalne aktivnosti i koriste policijsku silu da ostvare svoj cilj, čak i po cenu fizičkih povreda dužnika.

Uprkos pokušajima novčanog kažnjavanja, pa čak i prisustva nasilnika koji su fizički pretili aktivistima i aktivistkinjama na nekim iseljenjima, oni neustrašivo opstaju u svom otporu. Ipak, biće neophodan još veći broj solidarnih građana i još veći pritisak van samih iseljenja kako bi se Zakon o izvršenju i obezbeđenju oborio i kako bi se dobila garancija za bezbednost jedinog doma.

Leave a Comment