23rdSep

Trudbenik – nekada zidari društva, danas beskućnici

Proces promene svojinskih odnosa u Srbiji počinje ’90-ih – najpre se društveno vlasništvo pretvara u državno, čime se utire put masovnim privatizacijama 2000-ih. Pod mantrom stimulisanja slobodne konkurencije, liberalizacije tržišta i prenosom vlasništva u privatne ruke, započet je proces tranzicije. Do 2005. godine u Srbiji je privatizovano 1.400 firmi. A 2008. godine, na spisak se dodaje i nekadašnji građevinski gigant – Trudbenik.

Pišu: Tanja Šljivar i Ana Krstić, Združena akcija Krov nad glavom

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

U Trudbeniku je svojevremeno radilo 8000 radnica i radnika, koji su gradili stanove po celoj bivšoj Jugoslaviji, kao i u inostranstvu. Pored obezbeđivanja radnog mesta, mnogima je obezbeđen i smeštaj u stambenim jedinicama u vlasništvu preduzeća.

Odluka o prenameni ovih objekata u stambene zgrade donosi se 2006. godine, nakon dve godine započinje proces privatizacije, a novi vlasnik se oglušuje o postojeću odluku i započinje postupak prinudnog iseljenja. Iste godine počinje borba radnica i radnika za očuvanje stečenih prava, koja predstavlja poslednju liniju odbrane od interesa privatnog kapitala.

Borba i dalje traje

Prelaskom preduzeća u privatne ruke započeo je radnički štrajk, koji je trajao skoro godinu dana i gde su radnice i radnici uspeli da se izbore za otpremnine. Njihova borba od tada nije prestala. Izgubivši radno mesto, nastavili su organizovanu odbranu krova nad glavom.

U nekadašnjoj radničkoj koloniji u ulici Luneta Milovanovića trenutno živi 36 porodica čije stambeno pitanje nije rešeno. U pojedinim stanovima namenjenim za samce živi i po pet-šest ljudi.

Dragica sa porodicom trenutno živi u jednom od stanova, u koji su se uselili 1990-ih godina: “Od 1994. sam ovde… Ja plaćam porez, imam lepo rešenje za fizička lica. Plaćam struju i infostan… Imam neke potvrde, dok mi je firma bila, imam i rešenje da sam dobila da stanujem ovde sa petoro dece, nužni smeštaj.”

Uprkos tome, novi vlasnik tvrdi da svi oni koriste “prostorije i zemljište”, koje pripada njegovom preduzeću i da moraju da ga “isele od svih lica i stvari”.

Svi stanari i stanarke iz Luneta Milovanovića zajedno sa Združenom akcijom Krov nad glavom solidarno brane svoje domove od prinudnih iseljenja: “Kod ovih kod kojih su bili, oni su imali te presude, ali mi tako stanemo, zaključamo kapiju. Dođu i komšije, a oni samo napišu kao da su bili. I do sada niko nije izašao. Sve ove godine, svi su tu.”

Da li firma postoji?

Proces privatizacije se objašnjava kao neminovnost zarad “oporavka privrede” i uvođenja demokratije. To se nije dogodilo. Kroz korupcijske afere u kojima zajedničkim snagama učestvuju vlast i novi vlasnici privatizovanih preduzeća, na brz i efikasan način se sticao kapital za povlašćenu manjinu.

S druge strane, brzina i efikasnost su nepostojeći kada treba da se reši stambeno pitanje radnica i radnika: “Ništa. Moramo da čekamo. Ne znamo kakav će ishod da bude, ništa, veruj mi.”

Oni još uvek čekaju. U pokušaju da saznaju koja institucija je nadležna za rešavanje njihovog stambenog pitanja konstantno dobijaju odgovore: “Nismo mi nadležni” ili “Nije do nas”.

Dok je nadležnost za izbacivanje ljudi iz njihovih domova jasno određena, i pripada izvršiteljima i policiji. Osnovna svrha fabrika – proizvodnja, u procesu privatizacije takođe je dovedena do apsurda, pa se danas ili stranim korporacijama i novim vlasnicima omogućava akumulacija kapitala uz ogromne poreske olakšice i izrabljivanje jeftine radne snage, ili nije uopšte jasno da li firma postoji: “Sada da li postoji firma, ne postoji, svi kažu kao da ne postoji – ne znamo. Vidite gradilište koliko je! Nemamo pojma, nit’ iko išta govori.”

Ostaci socijalne države ili “Ne dao bog da zatreba”

Dragica, nekadašnja kuvarica za radnike Trudbenika, koja je zbog stresa prouzrokovanog neprekinutom neizvesnošću oko nerešenog stambenog pitanja, dobila šećer, visoki krvni pritisak, nakon što je preležala i kancer, zbog privatizacije završila je na birou:

“U firmi sam počela da radim od ’83, da je sreće sada u julu bih otišla u penziju, imala bih taj radni staž. Ja sam 10 godina na birou, muž je 10 u penziji.”

On je penzionisan zbog teške povrede na radu, i oboje ostvaruju pravo na zdravstveno osiguranje preko njega, penzionera.

Država se batrga iz “kandži” radnica i radnika i pokušava da im oduzme i poslednja socijalna davanja, a situacija je naravno obrnuta – svi smo odavno u njenim kandžama i kandžama njenih aparata uz neprekinute paradokse – jedan od njih je da radnice i radnici građevinskog giganta žive pod pretnjom gubitka krova nad glavom, drugi je da je dug stečajnog postupka pao na radnice i radnike, pa su sopstvene otpremnine, odmah pošto su ih primili, morali da vrate na račun firme i novog vlasnika.

Dragica danas radi na pijaci, gde sreće policajce koje sreće i na iseljenjima: “Više policije nego nas”, te na “prijateljsku” sugestiju jednog od njih “da se javi ako nešto zatreba”, samo kaže “Ne dao bog da zatreba”.

Sistemske probleme koje je država kreirala i dalje rešavaju isključivo solidarne građanke i građani, uz pomoć aktivističkih inicijativa.

Dragica, iz svesti o sistemskoj prirodi problema, odlazi i na odbrane drugih iseljenja:

“Da, išla sam ja, neke dve komšinice idu sa mnom. Pa neko kaže: ‘Pa ne smete’. Pa šta me briga nek’ me slika, boli me briga, ja ništa nisam protiv rekla, ja idem i podržavam, jer i ja sam u tom problemu.”

Tradicija radničkih štrajkova i sindikata pretopila se u tradiciju podrške u borbi protiv iseljenja – jednom politizovana radnica, uvek politizovana radnica: “Normalno, pa fala bogu, pa trebalo bi tako. I da niko ne bude bez krova nad glavom k’o što ljudi i kažu i k’o što se uvek apeluje”.

Leave a Comment