Ljiljana sa psom
3rdOct

Država je obezbedila mesto za slabe, bolesne i nemoćne – ulicu

na slici: Ljiljana sa psom

Veliki broj ljudi nam se do sada obratio za pomoć, naročito tokom vanrednog stanja. Tada smo pomogli hranom, lekovima i osnovnim higijenskim sredstvima više od 2000 osoba, a pozivi ne prestaju da stižu. Ljudi koji nam se za pomoć obraćaju su očajni jer žive na ivici opstanka i bukvalno nemaju kome da traže pomoć, a svi su pritom u opasnosti da se na kraju nađu na ulici.
 
Među njima je i Ljiljana, žena koja je u invalidskoj penziji već dugi niz godina. Njena penzija je 13.000 dinara. Od tog novca ona ne može da priušti gotovo ništa. Njen izbor su ili računi za stan i struju, koju će joj isključiti ako ne plati, ili da se prehrani. Ljiljani bojler ne radi i kupa se hladnom vodom jer nema novca da ga popravi. Nije retkost ni da gladuje i ne jede ništa po nekoliko dana. Kaže da je već živela bez struje, ali se boji kamata i kazni koje može da dobije za komunalije, što bi dovelo izvršitelje na njena vrata.
 
Zbog narušenog zdravlja, a najpre mentalnih problema koji su nastupili nakon što je više puta maltretirana, prebijana i izgladnjivana od strane bivšeg supruga, kao i nakon
operacije tumora na mozgu, Ljiljana ne može da radi, niti da pored penzije nešto zaradi “sa strane” da bi namirila dugovanja. Nema porodicu koja bi o njoj brinula. Njen sin takođe pati od mentalnih problema i nije sposoban da se o sebi stara. Ona mu nekad
nešto odvoji od svoje bedne penzije. Kaže da joj ponekad neko od komšija dâ da jede, ali ni komšiluk ne živi u izobilju, tako da dobije ponešto što preostane od njihovih skromnih obroka. Kaže da ne može adekvatno da održava higijenu, jer “to košta.” Lekovi koje smo joj prošli put odneli su koštali 2500 dinara, što čini 20% njenih mesečnih primanja.
 
Iako se vlast države u kojoj živimo neprestano hvali ekonomskim napretkom, investicijama u privredu i infrastrukturu, njeno stanovništvo živi bedno. Mnogi od nas nisu u mogućnosti da nađu zaposlenje, a mnogi i kada jesu rade privremeno, na “crno” ili su prijavljeni na “minimalac.” Veliki broj ljudi radi u takozvanoj sivoj ekonomiji koja je u našoj zemlji, u prethodne dve decenije, činila između 20 i 40% domaćeg bruto proizvoda. Poređenja radi, u razvijenim zemljama Evrope, njen udeo u BDPu je 2-4%. Sve one koji su tako morali da privređuju da bi preživeli čeka bedna penzija i teška starost.
 
Istina je da velika većina nas živi, radi i provodi svoje vreme bez osnovnog ljudskog dostojanstva, bez mogućnosti da sebi obezbedimo osnovne stvari, već zadovoljavamo jedne potrebe nauštrb drugih ili žrtvujemo kasniju sigurnost radi zadovoljenja sadašnjih najsnovnijih potreba. Jedine razlike koje trenutno među nama postoje, i koje određuju ono malo mogućnosti da se dostojanstveno preživi, su razlike u fizičkom i mentalnom zdravlju, kao i snazi da se nosimo sa nedaćama i usput dovijamo. Oni koji su imali dovoljno ovih atributa, i koji nisu hteli da se bogate pljačkajući sopstveni narod, su otišli iz ove zemlje. A ljudi koji su bolesni i stari nemaju gotovo nikakve mogućnosti, čak ni da se održe u životu. Ljudi koji su sami i koji ne mogu da se oslone na svoje najbliže okruženje (decu, porodicu, prijatelje) dolaze do samog dna, pa i do poslednje tačke, a to je gubitak jedinog doma.
 
Upitno je da li bi Ljiljana mogla da odbrani svoj skromni stan koji je, zbog svih svojih nedostataka, teško nazvati domom, čak i uz pomoć i podršku Združene akcije Krov nad glavom. Odbrana ove vrste zahteva mentalnu i fizičku snagu, spremnost da se otpor pruži ne samo na dan iseljenja, već u kontinuitetu, nekada i svakog dana (što više od godinu dana proživljava porodica Lalović). Pre neki dan smo videli da je za pojedine stare i bolesne ljude koji žive izvan grada, ova mogućnost nedostižna. Zbog dugova su na ulici završili Slavica i Jovan, dvoje starih stanovnika Bariča, koji nisu odoleli pritiscima ucenjivača, zelenaša, policije i Centra za socijalni rad. Sve ove instance su ih mučki izbacile na ulicu, a upitno je da li će im država uopšte dodeliti privremeni boravak u domu za stare, kako bi oprala ruke od ovog gnusnog zločina, čiji je egzekutor ponovo bila izvršiteljka Ivana Bukarica.
 
Ljiljanu čeka ista sudbina kao i ovo dvoje starih ljudi. Od ulice je trenutno jedino deli solidarnost i empatija nas – građana i građanki. Prošle godine, tokom zime, Ljiljana je izbegla pritisak izvršitelja zahvaljujući solidarnim donacijama, Zato vas pozivamo da joj ponovo pomognemo, jer ona neće biti u stanju da stane ispred svojih vrata i da se odupre nasilju koje nam se svakoga dana priređuje. Ljiljana može svojom pričom da samo posvedoči tome da nas je ova država osiromašila, pa zaboravila, a da njenu ulogu da brine i štiti svoje stanovništvo od nesreća ispunjavamo upravo mi – solidarni građani i građanke. I branimo jedni druge upravo od te države i vlasti koja je predstavlja, kao i njihovih krvopija koje se obrušavaju na goli život najranjivijih i najobespravljenijih.
 
Zato je naš zadatak i dalje da se odupiremo njihovoj samovolji i da im prkosimo svakoga dana, ne ostavljajući pritom nikoga za sobom. Pokažimo im još jednom da nećemo dozvoliti da se najslabiji nađu na jedinom mestu koje im je ova država rezervisala – na ulici.
 
Pomozimo Ljiljani da ne ostane bez doma!
 
Broj računa za uplate: 200 80136749 07
Ljiljana Bushnaq
Treća nova 37 Popova Bara Beograd
(Banka poštanska štedionica)

Leave a Comment