8thSep

Krov nad glavom i Nova.rs: Ko su ljudi koji ostanu bez doma

Ko su ljudi koji ostaju bez doma? Kako se to dogodi? Zašto? Kome? Može li i vama? O otimanju kuće, zelenašima, izrabljivanju, životu na ulici, spavanju po prolazima, klupama, stepenicama, hodnicima, bežanju, sakrivanju, traženju mira – govori A. Neće da kaže svoje ime, niti pominje imena drugih, mada hoće da govori.

Tekst je urađen na osnovu fragmenata intervjua koji je sa A. vodila Irena Ristić, 25. jula 2020.

“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.

Ne, nisam rođena na ulici – kaže A. i odmahuje rukom, skoro uz osmeh.

Živela sam u kući na Zvezdari, maloj porodičnoj, od blata, i onda je komšija pored nas odlučio da je uzme, jer je hteo da se proširi, da gradi veliku kuću, možda i hotel, a već ima jedan hotel. Najpre je nudio da je otkupi od oca koji je tada već bio ozbiljno bolestan, a onda je počeo da nas prijavljuje policiji i inspekciji, jer su navodno iz naše bašte grane prelazile kod njega.

Foto: Rada Krstanović

Prva kazna je bila 200.000, sledeća još više. Kad su počele te prijave i kazne da stižu, ja sam se zadužila, i onda su krenule kamate, pa kamate na kamate, i ispadne ogromna suma. A policija stalno dolazi, komšija i njegovi prete, ulaze noću, ruše ogradu, otac leži, ne zna gde se nalazi, ja ne znam kuda ću, idi u Urgentni, idi na Zvezdaru, od bolnice do bolnice… Oni i dalje ulaze, seku, uriniraju – propast jedna kakva ne može da se zamisli. Tako to ide sa zelenaškim dugom, posebno kada su zelenaši u dogovoru sa ovima što ti kuću oduzimaju, a policija ništa neće da uradi, i banke se umešaju…. i ode tako kuća!

Ne, nije mi dobro. Imam 61 godinu, i uvek sam bila slabog zdravlja, ali se stanje baš pogoršalo. Radila sam kao medicinska sestra, i kad sam pala, kad se u analizama videlo da je u pitanju sistemska skleroza, uz hipertenziju i anemiju, penzionisana sam nakon 27 godina rada. Bez kuće i u dugovima, najpre sam spavala kod kolega sa posla, ali sam pazila da ne budem ni kod koga predugo, može jedan kraći period, ali ne može da se ostane šest meseci, to je mnogo, imaju ljudi svoje porodice… I onda su nastali strašni problemi.

Foto: Rada Krstanović

Ne, nije mi pomogla država. Ni advokati nisu pomogli, ni drugi. Htela sam da odem u manastir, ma kakvi, ne može da se uđe, nema govora. Onda sam preko crkve našla posao, da stanujem kod jednog starijeg čoveka, kažu: sam je, bolestan, nema primanja, pokretan al’ treba mu nega. Jao, kad sam ja došla! Vidim, nema čime da me plati, al’ nema ni smeštaja. Bar da je stan, nego me stavio da spavam u hodniku, nema ništa, nema vode, pa idem po vodu dva puta dnevno na česmu, nosim tamo da nešto operem, nema ni struje, kuva se na gas, i još se ponaša prema meni kao da sam neki rob, kao da me poseduje.

Spavam tako u hodniku ispred vrata, obučena, jer zimi je baš hladno, a prekoputa njegovog stana neke komšije koje hoće da mu napakoste, pa zovu policiju da me otera… A patrola kad je došla, kao da sam ja najveći kriminalac, kad su počeli da me udaraju, njih trojica na ženu, i onda me gurnuli niz stepenice…To je baš bilo teško. Ostala sam tamo još malo, da bi me onda, kad je počela korona, taj gazda išutirao na ulicu, bukvalno me izbacio napolje da umrem.

Spavala sam u čamcu, u jednom dvorištu, teško je tamo bilo noću jer je tvrdo, ja stavim nešto, stavim karton ispod, ali je tvrdo. I krijem se, dođem kad padne mrak, ustanem u pet ujutru da se išunjam, da me ne vide slučajno ovi što otključavaju radnje. A kad si na ulici stalno moraš da se krećeš, moraš da si na nogama, sedneš malo na klupu da se odmoriš, ali je opasno da zaspiš, odmah lopovi dolaze, traže pare, hoće da te isprepadaju ili izudaraju.

Ja sam ponekad imala običaj da se šćućurim tako, pa gledam gde ima više ljudi sa decom, tako mi se učini sigurnije, ali opet, mora da se menja mesto, bole noge, bole leđa, teraju te, ili te neko već saleće. Starci neki traže seks, dođu, pa nešto nude, hoće da me vodi u stan, kaže jedan, kao kod njega da živim. Ma daj! Ja se samo okrenem i odem. I onda ti dovikuju svašta, odmah vređaju. Prišao mi jednom neki narko diler što deli terapiju oko Beograđanke, kaže: “Ti ćeš da dođeš kod mene, nema izlaska u grad, samo ideš po zadatku, dam ti smeštaj, al’ da sama nabavljaš hranu.”

Foto: Rada Krstanović

Kako da nabavljam hranu ako ne date da se izlazi? I taj je hteo da mu budem kao rob, i ne znam šta bi bilo da sam otišla kod njega, da li bi me tukao. Ma ne može, pomislim, ne dam opet da me neko tuče. Svakakva su to iživljavanja, i sklanjaš se svaki put kad je opasno, i onda bežiš, sve vreme bežiš… Zdravlje se pogoršava, svi lekovi skinuti sa pozitivne liste, a nemaš para da kupiš. Nemaš ni gde da se okupaš, tokom korone zatvorili sve česme, pa čak do Ade moraš da šipčiš, greješ tamo vodu u flašama, da se samo malo opereš. Šta da vam kažem, mnogo je teško. To je kao neki posao, taj život na ulici, radiš ceo dan, snalaziš se, i još treba da se sačuvaš.


Ne, nije to samo moj problem, to je problem ljudi u Srbiji. Ako si prisiljen da uzmeš novac od zelenaša – gotov si. Njima je sve dopušteno, kao i bankama. Da mi je neko pričao, ne bih verovala da sve ovo može da se desi. A desilo mi se. I može svakome.


Nisam više smela ni sa kim da se srećem, sama sam bila uglavnom, sve dok nisam upoznala ljude iz Krova. I dobar je taj stan koji su sada pronašli, lep je, kako ne, ima i toplu vodu. Znate šta to znači meni da mogu da se operem! Samo je kirija velika i grejanje je skupo, kako to da se plati? Ne znam šta da očekujem, ne smem ništa da kažem, neizvesno je… Dobro je što sam barem za ovaj period mogla malo da smirim živce, ali sve to nije gotovo, mora da se traži nešto sigurnije… Kad imate svoj dom ipak imate sigurnost, imate i mentalno zdravlje. To nije mala stvar. I svako – svako ima pravo na to.

A. je sada u privremenom smeštaju, ali se traži izvesnije stambeno rešenje. Javite nam se ukoliko hoćete da pomognete. Možete to učiniti ako u Beogradu iimate deo dvorišta ili zemlje koji biste ustupili besplatno kako bismo na bezbedno mesto postavili jednu kamp-prikolicu, uz priključak struje i vode. Ili ako imate očuvanu kamp-prikolicu koju hoćete da poklonite. Možete ovaj apel proširiti ili poslati onima za koje mislite da bi mogli pomoći.

 

 

Leave a Comment